Uporno i dosledno sam se držao principa šumarske struke

Časopis DRVO-tehnika nastavlja seriju razgovora sa onima koji su, decenijama nesebično, odano i uporno radeći u šumarstvu (i posredno u preradi drveta) ostavili dubok trag i ostali u sećanju kolegama širom naše zemlje i regiona. Ovoga puta naš sagovornik je dipl. ing. Gojko Janjatović, čovek koji se u svom četiri decenije dugom radu uporno i dosledno držao principa šumarske struke. 

Naš sagovornik dipl. ing. Gojko Janjatović, šumarski inženjer u penziji

Hvala što ste odvojili vreme za razgovor, gospodine Janjatoviću. Za početak, ispričajte, otkud Vi u šumarstvu, da li je u pitanju porodična tradicija, neka posebna orijentacija ili možda slučajnost?

– U mom životu nije bilo slučajnosti, ili da kažem, da sam se trudio da me slučajnost mimoiđe. Svemu sam prilazio racionalno, ozbiljno i odgovorno nastojeći da svaki posao obavim što je moguće bolje. A voleo sam da radim, rad me je činio srećnim… Tako ni moja šumarska orijentacija nije bila slučajna. Rođen sam u Moroviću, lepom sremskom selu na obalama Bosuta i njegove pritoke Studve. Morović je okružen divnim šumama hrasta lužnjaka sa pratiocima i plantažama klonskih sorti topola. U ovim šumama radili su moj deda i otac, koji je već sa 12 godina počeo da radi na poslovima drvoseče, sve do penzije. I ja sam sa 12-13 godina za vreme raspusta odlazio sa ocem u šumu, a bilo je dana kad smo spavali u baraci da bi se napravio veći učinak i uvećala zarada… Po završetku osmogodišnje škole otišao sam kod tetke u Zagreb, gde sam završio gimnaziju i Šumarski fakultet, šumsko-gospodarski smer. Znanja stečena u gimnaziji bila su odskočna daska za fakultet koji sam izabrao bez ikakvog dvoumljenja. Povodom Dana republike 1967. godine, nagrađen sam kao odličan student zagrebačkog Šumarskog fakulteta. Nagradu je u iznosu od tadašnjih 400 novih dinara uručio rektor Zagrebačkog sveučilišta Jakov Sirotković. Ovo priznanje me je podstaklo da nastavim punim tempom, pa sam kao student generacije, sa 23 godine starosti, diplomirao prvi 16. 12. 1970. godine – seća se gospodin Gojko Janjatović.
– Bio sam neizmerno srećan, ali i nestrpljiv, pa sam odmah otišao u ŠG „Sremska Mitrovica” da tražim posao. Rečeno mi je da prvo odslužim vojni rok. Vreme do odlaska na odsluženje vojnog roka delom sam iskoristio za praksu u ŠU Morović. Išao sam u doznaku stabala za prorednu seču sa šumarskim tehničarem Obućina Milanom, jednim od najboljih šumarskih tehničara koje je sremskomitrovačko gazdinstvo imalo. Vojni rok sam odslužio u Doboju od marta 1971. do februara 1972. godine.

Voleli ste da radite. Kakva su Vaša prva radna iskustva?

– Na osnovu rešenja kadrovske komisije od polovine februara 1972. godine, zasnovao sam radni odnos sa ŠG „Sremska Mitrovica” na poslovima pripravnika u odseku za uređivanje šuma. Mojoj sreći nije bilo kraja. Šest dana kasnije počeo sam da radim. Srećan zbog ukazane prilike želeo sam samo mnogo posla. Zbog prirode posla na uređivanju šuma želja mi se ispunila…  
Po završetku pripravničkog staža počeo sam aprila 1973. godine u Šumskoj sekciji Višnjićevo da radim na poslovima referenta korišćenja šuma. Novi posao, lepa prilika i zadovoljstvo, ali je kratko trajalo. Premešten sam februara sledeće godine u Sekciju za mehanizaciju u Moroviću, gde sam postavljen, pa imenovan za vršioca dužnosti rukovodioca. Na ovu funkciju biran sam još tri puta –1978. 1982. i 1986. godine. U početku je bilo teško, ali veoma zanimljivo. 
– Srećna okolnost je bila što je kolega Desimir Jezdić, od koga sam primio  mehanizaciju, za godinu dana uradio veliki posao na stvaranju uslova za normalno poslovanje. Sekcija za mehanizaciju je formirana 1971. godine. Nije bilo jednostavno obezbediti uslove za uspešno poslovanje. Inženjer Jezdić je svojim iskustvom i znanjem to uspeo. Uprkos mome skromnom iskustvu i znanju bio sam svestan da se ovo dostignuće ne sme dovesti u pitanje. Želja da izdržim i da ne izneverim očekivanja onih koji su mi ukazali poverenje bila je jača od svega. Iz godine u godinu Mehanizacija je sve bolje poslovala. Povećani radovi u plantažama topola uticali su na rast obima usluga. Nabavljene su mnoge mašine. Vodilo se računa o izboru vozača. Obezbeđena je dobra služba održavanja, a pravilnik o upotrebi, korišćenju i održavanju mašina i priključaka, stimulisao je vozače za postizanje što boljih rezultata.  

S obzirom na dugu tradiciju sremskog šumarstva, kakvo je bilo stanje šuma u Sremu?

– Šumarstvo je privredna grana sa dugim proizvodnim tokovima, naročito u šumama hrasta lužnjaka sa pratiocima, koje su najzastupljenije u Ravnom Sremu. Šumarski stručnjaci odavno su bili svesni da svoja stručna znanja ugrade u prelepe sastojine hrasta lužnjaka sa pratiocima. Kako bi ovaj zadatak uspešno izvršili bilo je neophodno dobro poznavanje Sremskih šuma. Duga tradicija uređivanja šuma doprinela je dobrom stanju ovih šuma, a istovremeno je omogućila da imamo podatke o kretanju šumskog fonda. Najstariji podaci o uređivanju je površina šuma koja potiče iz 1781. godine, kada je zabeleženo ogromnih 86.676 ha, a 1840. godine zabeležena je najveća zapremina žive drvne mase od 16.029.000 m³ na površini od 55.394 hektara.  
Najmanja zapremina žive drvne mase bila je 1951. do 1953. godine, iznosila je samo 4.918.698 m³ na površini od 40.725 hektara. Razlog za ovako male zapremine očigledno su posledice Drugog svetskog rata i velike seče radi obnove zemlje. Sreća u nesreći je bila što su šumarski stručnjaci imali uticaja na odluke gde će se i šta seći, pa je šteta po šume umanjena. 
– Od uređivanja do uređivanja povećavala se površina, a naročito zapremina. Tako je 2020. godine na površini od 42.408 hektara izmerena živa drvna masa od 13.712.780 m3 i prosečan godišnji prirast od 315.629 m3 – kaže inženjer Janjatović. 

Da li su u tom periodu pored prirodnog obnavljanja vršena veštačka i kombinovana pošumljavanja?

– Po završetku ophodnje sledi prirodna, veštačka ili kombinovana obnova. Na području koje gazduje ŠG „Sremska Mitrovica” u periodu od 1945. do 2021. godine, obnovljeno je oko 9.000 ha šume. Pored prirodnog obnavljanja morale su se obezbediti značajne količine hrastovog žira za veštačka i kombinovana pošumljavanja, pa je u periodu od 1952. do 2020. godine sakupljeno oko 9.050,000 kg žira. Bilo je i godina bez uroda, zbog čega je izgrađen semenski centar u Moroviću sa postrojenjem za termičku doradu žira i dve hladnjače kapaciteta 16.000 kg da bi bilo moguće pošumljavanje svake godine. 
– Žir je sakupljalo okolno stanovništvo. U nekim godinama je zbog velike potrebe za pošumljavanjem formirana visoka cena za sakupljanje žira. To se posebno odnosi na 1995. godinu, kada je za sakupljanje 279.741 kg žira plaćeno 475.560,00 dinara, a bruto zarada za mesec oktobar iste godine za svih 659 zaposlenih radnika u ŠG iznosila je 486.892,00 dinara. Može se zaključiti da se radilo o velikim sredstvima i koliko se tada vodilo računa o obnavljanju šuma – seća se Gojko Janjatović. 

U tom periodu su počela intenzivnija pošumljavanja klonskim sortama topole. Šta bi ste o toj praksi mogli reći?   

– Pored rečnih tokova prostiru se i značajne površine plantaža klonskih sorti topola. I ovi zasadi „zahtevaju“ mere nege i zaštite, ali im je ophodnja 5-6 puta kraća u odnosu na sastojine hrasta lužnjaka, što je sa ekonomskog i privrednog aspekta veoma značajno, utoliko pre što su drvni sortimenti klonskih topola veoma traženi i potrebni drvnoj industriji. Plantaže topola najčešće se prostiru između poljoprivrednog zemljišta i reka. Korenov sistem topola ima sposobnost da spreči oticanje pesticida i teških metala u reke, pa su veoma korisne u funkciji zaštite životne sredine. 
– U periodu od 1945. do 2021. godine izvršeno je pošumljavanje klonskim sortama topola i vrba na oko 23.000 hektara. Ovako veliko pošumljavanje proizilazi iz brzog rasta i velikog angažovanja stručnjaka sa ciljem da se sve raspoložive površine pošume. Tako je u periodu od 2001. do 2004. godine pored redovnog pošumljavanja stavljen akcenat na pošumljavanje čistina koje su nastale iz različitih razloga, pa je značajno porasla površina plantaža klonskih sorti topola u tom periodu – kaže Janjatović. 

Obavljali ste niz poslova i stekli ogromno šumarsko iskustvo. Bili ste dugo i direktor ŠG „Sremska Mitrovica”. Šta bi ste mogli reći o tom šumarskom iskustvu?

– Uvek sam voleo ono što trenutno radim. Sticajem okolnosti promenio sam dosta poslova. Nijedan posao mi nije dosadio. Naprotiv, uvek sam osećao potrebu da nešto popravim, da završim što sam započeo. Srećom, brzo sam uspevao da se preorijentišem i zavolim novi posao i maksimalno se trudio da ga radim kako najbolje znam i mogu. Šumarstvo sam neizmerno voleo i uživao u svakom danu. Ono naprosto nudi mogućnosti za unapređenje zatečenog stanja. 
– Dolaskom na mesto direktora ŠG „Sremska Mitrovica”, proširio se obim posla, ali su se stvorile i mogućnosti da realizujem neke svoje zamisli. Jedna od prvih bila je da se dodatno stimulišu proizvodni radnici, čija je uloga u funkcionisanju preduzeća veoma značajna. 
– Osnova je bila proverena u RJ Šumska mehanizacija, ali je bilo potrebno da se ona unapredi. Četiri kategorije radnika takmiče se prema kriterijumima za izbor najboljeg radnika u ŠG. Rezultati se utvrđuju na kraju svakog meseca i poslovne godine. Vrednuju se ukupno tri kriterijuma: prvo produktivnost, zatim ušteda goriva i maziva, kao i prisutnost na radu…
– Svaki radnik je zadužen da u toku poslovne godine izvrši 198 osmočasovnih norma dana. Utvrđeni su bodovi za sva tri kriterijuma. Nije bilo lako sve objasniti pa su tek na polugodištu 1994. godine bili poznati ostvareni rezultati. Učinak 238 proizvodnih radnika bio je skromnih 74,8 %. 
Zahvaljujući podršci i odluci generalnog direktora JP Srbijašume Milana Rodića da se najbolji radnici novčano nagrađuju došlo je do velikog povećanja učinka, pa je izvršenje plana za celu 1994. godinu bilo 94,3 %. Učinci su u narednim godinama bili sve bolji. U 2000. godini su sačinjeni kriterijumi za takmičenje svih šumskih uprava i šumskih gazdinstava u JP Srbijašume. ŠG „Sremska Mitrovica” je osvojilo prvo mesto, a svi zaposleni su nagrađeni trinaestom platom. Bio sam optimista, ali ovako dobre rezultate nisam očekivao. Ovaj stimulans se pokazao kao rešenje za skoro sve probleme. 
– Nažalost, u vreme ekonomske krize 2008. godine doneta je odluka da se takmičenje ukine, što je negativno uticalo na učinke proizvodnih radnika i preduzeće u celini – objašnjava gospodin Gojko Janjatović.  

Pre nekoliko godina smo objavili Vaš zapažen tekst u kome tvrdite da bi drvna industrija Srbije mogla imati 40% više sirovine samo kad bi se investiralo u veću otvorenost šuma. Šta u ovom času možete o tome reći?       

– Šumarstvo Srbije, prerada drveta i cela Srbija trpe velike štete zbog slabe otvorenosti šuma. Nijedna aktivnost u šumarstvu počev od pošumljavanja, mera nege i zaštite do proreda i glavnih seča ne može da se pravovremeno i kvalitetno izvrši, a o uvećanim troškovima da i ne govorim. Još daleke 1972. godine, imao sam priliku da shvatim koliko nedostaju tvrdi šumski putevi, a u ŠG „Sremska Mitrovica” bilo je samo dva tvrda puta i to u ŠU Klenak čija dužina je bila oko 5 km. Desilo se da je u ŠU Višnjićevo oko 4.000 m3 trupaca hrasta i jasena preležalo u šumi dve zime jer nije bilo moguće zbog obilnih padavina da se prevezu do drvoprerađivača. Kvalitet je bio ugrožen i na trupcima hrasta, a o jasenu i da ne govorimo. Šteta je bila ogromna.
Mnogo se govorilo i pisalo u listu ŠG „Sremska Mitrovica” Posavlje o neophodnosti gradnje šumskih puteva, a u novembru 1987. godine smo dr Slavko Vlatković i ja dobili zadatak i sačinili „program otvaranja šuma” na području ŠG „Sremska Mitrovica”. Programom je bilo predviđeno da u finansiranju pored ŠG „Sremska Mitrovica”  učestvuju Interna banka „Vojvodina SOUR”, primarna prerada, partneri primarne prerade i industrija celuloze i papira. Do realizacije, nažalost, nije došlo. ŠG „Sremska Mitrovica” je krenulo samo sa gradnjom šumskih komunikacija. Značajni pomaci su učinjeni kad je ŠG „Sremska Mitrovica” dobilo odštetu za seču šume zbog gradnje autoputa Beograd – Zagreb. Tada su nabavljene mašine za gradnju, što je bila značajna prednost, jer je gradnja puteva vlastitom mehanizacijom jeftinija.         
Bio sam u prilici 2008. godine da doprinesem aktivnosti za gradnju šumskih puteva u ŠG „Novi Sad”, ŠG „Sombor” i ŠG „Banat” Pančevo, kad sam obavljao poslove pomoćnika direktora JP Vojvodinašume za šumarstvo i lovstvo. Tada sam pokrenuo inicijativu da navedena gazdinstva sačine programe otvaranja šuma, a ŠG „Sremska Mitrovica” , da u skladu sa svojim ranije sačinjenim programom dovrši gradnju puteva, jer je do aprila 2008. godine već bilo izgrađeno 242 km. Tada je konstatovano da na području ŠG „Sremska Mitrovica”  treba izgraditi još 124 km šumskih puteva. ŠG „Sremska Mitrovica”  je vlastitom mehanizacijom nastavilo gradnju, pomagalo je i ostalim šumskim gazdinstvima u JP Vojvodinašume, ali posla još ima. Naravno, biće ga stalno radi asfaltiranja nekih deonica, rekonstrukcija i redovnog održavanja. 
Šumarstvo Srbije bi se preporodilo kada bi se stvorili uslovi za gradnju šumskih puteva kao što je to uspelo u ŠG „Sremska Mitrovica” , a drvna industrija bi se redovno snabdevala kvalitetnim sortimentima. Povećao bi se sečivi etat i sortiment struktura, smanjili troškovi privlačenja i transporta drvnih sortimenata – objašnjava inženjer Janjatović.  

Šta bi ste mogli reći o zaštitnim funkcijama šuma, pogotovo u ravničarskim područjima?

– Od kada je marta 1996. godine u Službenom glasniku RS objavljen Prostorni plan Republike Srbije po kome šumovitost Srbije treba podići od optimalnih 41%, pa do danas, do tekuće 2021. godine, je više puta potvrđeno da nerealno planiranje nije moguće ostvariti. Planiranje, dakle, treba prilagoditi društvenim uslovima, što ne znači da ne treba uraditi ono što je moguće. Iskustva i podaci iz dalje i bliže prošlosti to verno potvrđuju. Tako je ŠG „Sremska Mitrovica” shodno odluci Narodnog odbora sreza Sremska Mitrovica o uzgoju i zaštiti sadnica i drveća u drvoredima, šumarcima i šumskim pojasevima na području sremskomitrovačkog sreza podiglo na ukupnoj površini 3.200 ha drvoreda. Preduzete su rigorozne mere čuvanja i zaštite i drvoredi su sačuvani. 
Drvoredi, koji su pre oko polovine veka podignuti dozreli su za seču i posečeni. Sada se samo ponegde može videti manji ili nešto veći drvored. Putarima smetaju zbog mogućih saobraćajnih nezgoda, poljoprivrednicima zbog hlada, a o zaštiti poljoprivrednog zemljišta malo ko vodi računa. U najobešumljenijoj regiji Evrope, u Vojvodini, drvoredi, poljozaštitni pojasevi, vetrobrani i snegobrani su neophodno potrebni. Koliko je moguće da se sačuvaju ogromne površine poljoprivrednog zemljišta ubedljiv primer predstavlja Holandija. Tamo se pored svih puteva i puteljaka zelene drvoredi i šumski pojasevi. Sve ovo je moguće ponovo uraditi, ali je potreban jasan zakon, postojanje institucija i rešeno finansiranje, na šta je ukazao profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu dr Milan Medarević na savetovanju o pošumljavanju u Privrednoj komori Srbije još u maju 2006. godine. Ovo je samo jedan primer koji sam naveo zbog ugroženosti naše najveće žitnice Vojvodine. Na uvećanju šumovitosti Srbije, naravno, treba raditi gde god za to postoje uslovi. Ako se obezbede potrebni uslovi to će biti moguće, ali uz velike napore počev od pošumljavanja, mera nege i naročito zaštite od svih ugrožavajućih faktora. 

I na kraju, kažite nam, kakav je odnos šumara i drvoprerađivača, a kakav bi trebalo da bude?

– Šumarstvo proizvodi drvne sortimente koji su neophodni drvnoj industriji. S obzirom na moje iskustvo, poznato mi je da je Šumsko gazdinstvo „Sremska Mitrovica”  redovno preduzimalo sve moguće mere da izvrši ugovorene obaveze, a ako je bilo potrebno i moguće da isporuči i veće količine drveta. ŠG „Sremska Mitrovica” je obavljalo i prevoz za potrebe drvoprerađivača, a drvni sortimenti sa radilišta pored reke Save transportovani su vodenim putem. Kako se intenzivirala gradnja šumskih puteva, tako je i transport drvnih sortimenata bio sve bolji i efikasniji za šumarstvo i preradu drveta. Radilo se u svim uslovima, a tehnička oblovina, nije „trpela” oštećenja dugim zadržavanjem kod panja i na stovarištu, kao što se to nekada događalo uprkos želji i naporima da se blagovremeno otpremi na preradu. 
– Drvna industrija zaslužuje redovno snabdevanje kvalitetnom sirovinom, jer je u prilici da finalizacijom drvnih sortimenata njihovu vrednost uveća, kako je to u časopisu DRVO-tehnika u broju 14 od aprila 2007. godine pisao prof. dr Zdravko Popović, i simulacijom prerade do uobičajenih finalnih proizvoda došao do mogućeg bruto godišnjeg proizvoda drvne industrije Srbije od impozantnih milijardu evra, odnosno uvećanja vrednosti sirovine za više od neverovatnih 12 puta. Velike koristi od ovakvog poduhvata imali bi drvoprerađivači, šumarstvo i svakako Republika Srbija – kaže na kraju našeg razgovora gospodin Gojko Janjatović.

Tekst je objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 72, oktobar 2021.