Zlo je uvek glasnije i agresivnije od dobra

Dobro se uvek nečeg ustručava, zlo je slobodno jer se ničega ne ustručava.                
(Tadeuš Kotarbinski)

U susret nizu društveno značajnih događaja koji će obeležiti ovu izbornu jesen i predstojeću zimu, setili smo se čuvenog Dekartovog stava Mislim, dakle postojim (lat. Cogito, ergo sum) koji je kamen temeljac moderne filozofije. Činjenica da čovek razmišlja, da sumnja, da misli, dokazuje njegovo postojanje.   
Danas kad slušamo razgovore oko sebe ili kad pažljivo pratimo televizijske rasprave, ubrzo ćemo shvatiti da nekim ljudima činjenice malo znače, oni ih jednostavno ignorišu. U raspravama, pa čak i u običnom razgovoru, od drugih se zahteva da misle isto, pa kad im se narativi ne slažu, neminovan je prekid razgovora, ponekad prekid komuniciranja uopšte...Neki teoretičari tvrde da se činjenice ignorišu upravo zato što ljudi neće da misle, a sa porastom dostupnosti različitih informativnih sadržaja, rastu mogućnosti medijskog inženjeringa i proizvodnje poželjnog mišljenja i ponašanja pojedinaca i grupa, kao i formiranja globalističke ideologije koja potiskuje bilo kakvo razmatranje činjenica... Podsetimo na ogromnu količinu brutalnosti i laži koje se godinama, na različite načine, sistematski plasiraju i kruže našim prostorom. „Verujete li, doista, da je šačica ambicioznih ljudi, bez savesti, mogla osloboditi sve te zle duhove, da hiljade njihovih sledbenika nisu delili njihova uverenja“ kaže Frojd, misleći na subjekte uopšte koji su svoje postojanje, bez razmišljanja, potvrđivali prihvatanjem tuđeg, planski pripremljenog mišljenja i ponašanja.
Pojedincima koji bez razmišljanja prihvataju servirane stavove, pogotovo ako to pojme kao slobodu, najlakše je upravljati, grupisati ih ili deliti. A da bi se ovladalo masovnim mišljenjem ljudi, da bi se oplodila globalistička ideologija, neophodno je, uz raskid sa tradicionalnim vrednostima i gubljenjem nacionalnog identiteta, što je najveći poraz za svaki narod, odbiti svaku raspravu o činjenicama, ili ih jednostavno ignorisati. 
To se postiže, tvrde stručnjaci, kroz obrazovni sistem i medije, strateškim programima uništavanja kulturnog i moralnog identiteta naroda, da bi se kroz moralnu degradaciju, razbijanje kulturnih vrednosti i raskid sa tradicijom, kao i uništavanjem porodičnih vrednosti i veza, narod pretvorio u bezdušnu potrošačku, a ponekad u zlu masu. Prema ovom narativu plan je rušenje duhovnosti, ismevanje poštenja, tradicije, religije i kulture, te promovisanje prevara i laži s ciljem suptilnog usađivanja u svest ljudi nemorala, nasilja, sadizma, mržnje, izdaje...
Ljudi se razlikuju po nizu osobina, pa i po tome koliko u sebi nose dobra, a koliko zla. Treba biti oprezan sa tvrdnjom da u svetu ima više zlih nego dobrih ljudi. U ekstremnim situacijama se vidi koliko i kako okolnosti mogu da pomere čoveka u jednom ili drugom pravcu. Karakter nastaje iz onoga što čovek iznova bira i čemu se prepušta u konkretnoj situaciji.
Većina ljudi poseduje potencijal i sposobnost za dobro i sposobnost za zlo. Okolnosti, karakter, vaspitanje, interes i odluke određuju koja će strana prevladati, ali je za analizu pitanje zašto je zlo toliko moćnije i zašto ljudi čine zlo čak i kada su ga svesni. Nije poznato u kakvom su odnosu i u kojoj su proporciji kod ljudi dobro i zlo, ali je zanimljivo da je zlo uvek glasnije i agresivnije od dobra, da se ne skriva i ne stidi već, kao i glupost, zahteva da se uvaži i poštuje.

I sada se vraćamo na početak. Rekosmo da čovek svoje postojanje potvrđuje činjenicom da misli, da sumnja, a da se među brojnim karakteristikama ljudi razlikuju i po tome koliko u sebi nose dobra, a koliko zla; pa je logično pitanje kako dobri, a kako zli potvrđuju svoju ljudskost; da li prihvatanjem tuđeg, serviranog mišljenja ili tako što svoje ljudsko postojanje potvrđuju sumnjom i razmišljanjem. I kao što većina ljudi poseduje potencijal i sposobnost za dobro i sposobnost za zlo, treba biti oprezan u tvrdnjama da su zli skloniji da nekritički prihvate nametnuto mišljenje, a da su dobri samo oni koji misle... Zato su sve prognoze nezahvalne, proporcionalne neizvesnosti u koju stižemo i sintezi spoljnih uticaja, uz nadu da ćemo više razmišljati, biti tolerantniji, sačuvati suverenitet i mir, baviti se radom i razvojem, uz podsećanje da bez Balkana nema svetskog rata, a u svakom od tih sukoba, nas su uspevali i da zavade, a mi smo to prihvatali i sve vreme se uništavali, bez razmišljanja...