Zelena škola
U samoj džungli u blizini grada Ubud, Bali, Zelena škola postoji i radi već nekoliko godine. Gong najavljuje početak nastave, a učenici borave u paviljonima napravljenim od bambusa, bez zidova. Listovi banane služe za serviranje hrane. Ceo kampus je ručno izgrađen od bambusa.
Amerikanka Sintija i njen partner kanadski dizajner Džon Hardi, žive na Baliju preko trideset godina. Nakon što su prodali svoju kompaniju za pravljenje nakita, 2007. godine, napravili su ovu školu. Na osnovu obrazovnog modela iz devetnaestog veka Rudolfa Štajnera, koji naglašava iskustveno učenje, Zelena škola ima za cilj da obrazuje buduće lidere u održivosti. Škola ima oko dve stotine učenika, uzrasta od vrtića do dvanaestog razreda.
Pri pravljenju škole, Džon Hardi je angažovao tim električara, dizajnera, umetnika, kao i tim arhitekata koji su specijalizovani za bambus. Švedski skulptor Aldo Landvehr, bio je prvi direktor dizajna. Hardi je skicirao plan i osnovao kompaniju sada poznatu kao „PT Bamboo“ za projektovanje, izgradnju i opremanje škole.
Projektantski tim je obavljao eksperimente na nameštaju kako bi znali kako se bambus ponaša. Na primer, bambus mogu iseći bočno ili poprečno i u odnosu na to on će se drugačije ponašati. 2007. godine izgrađena je prva struktura kampusa, Kul-Kul most koji je dugačak 22 metra preko reke Aiung. Konveksne i konkavne krive bambusa su delimično ukrasne, a delimično prate prirodnu tendenciju bambusa da se savije i uvija. Jednostavnost gradnje omogućava čak i laicima da razumeju kako su delovi spajani. Šetnja po kampusu je zapravo interaktivna lekcija u izgradnji.
Obilaskom Zelene škole ulazite u sasvim novi univerzum estetike, gde je arhitektura podjednako važna kao i svaki najmanji detalj. Putanja obeležena bambusom vodi oko svakog dela u kojem se održava nastava. Sastoji se od paviljona od bambusa sa Alang Alang krova od trave, bambusovih klupa i stolica, toaleta. Studenti uče da sviraju harfu koja je napravljena od bambusa i bave se sportom koji je u okviru ograda koje su takođe napravljene od bambusa.
Ben Macrori opisuje školu kao “živu laboratoriju“ gde učenici uče o ekologiji reke, rastu pirinča i o tome kako izgraditi objekte od bambusa. Na kampusu postoji program gajenja ugroženih vrsta ptica. Može se pomisliti da učenje bez zidova donosi mnoge disciplinske probleme, ali je stručnjaci ipak ocenjuju veoma dobro. Deca koja imaju poremećaj koncentracije, po dolasku u Zelenu školu, u roku od nedelju dana su fokusiranija i mirnija. Na mnogo načina, rast Zelene škole odlikuje narodnom tradicijom više nego formalnim arhitektonskim kanonom. Zelena škola je izgrađena na strmim terenima, tako da je arhitektura deo prirode, a ne obrnuto. Opšti plan podstiče osećaj istraživanja i suživota sa prirodom.
Najimpresivnija struktura je „Srce Škole“ koja ima tri konusa koji se prepliću i podsećaju na spirale. Tri spiralna stepeništa povezuju sprat administracije, računarsku laboratoriju i biblioteku. Kompleks je dugačak 60 metara i visok 19 metara. Svaki istaknuti posetilac prolazi ispod angalang svodova. Ovaj panteon svodova doprinosi ozbiljnosti škole.
U svom eseju o arhitekturi, Mark-Antoan Laugier spekuliše kako je osnova arhitekture sklonište. Dizajn Zelene škole inspiriše kulturu lokalizovane kreativnosti, za razliku od visoke tehnologije izrade. Kao zanatlija, oslanja se na nekoliko osnovnih tehnika i onda ih razvija u bezbroj varijacija. Način izgradnje zelene škole je sličan ručnom tkanju tekstila, što doprinosi njenoj jedinstvenosti.
Pripremila: Miljana Ristović
Izvor: www.domusweb.it
