Zavadi pa vladaj

Danas podeljenim svetom, medijima i društvenim mrežama kruži niz različitih tvrdnji o ratu na istoku Evrope. Značajan broj analitičara smatra da su zapadne zemlje dugo pripremale teren za današnji sukob šireći NATO prema granicama Rusije. Tako je, kažu, Rusija isprovocirana na vojnu operaciju u Ukrajini, koja je u ovom sukobu, samo kolateralna žrtva. To je „napad Rusije na ciljeve koje je Zapad postavio u Ukrajini bez znanja ukrajinskog naroda“ tvrdi poznati hrvatski naučnik Slavko Kulić. Sa druge strane, neki drugi analitičari kažu da Kulić širi rusku propagandu o biološkom oružju u Ukrajini, ali se ne spominje činjenica da je proteklih 8 godina unutrašnjih sukoba na jugoistoku u ovoj zemlji stradalo nekoliko hiljada stanovnika ruske manjine...   

Zato je, kažu, ovaj rat isprovocirao i usmerava zapadni imperijalizam. Pomažu ukrajinsku političku oligarhiju koja ratuje protiv Rusije, uz podršku Evropske unije i NATO saveza, a predvodnik su SAD. Oni naoružavaju i podstiču Ukrajince i dok ovi ginu. Zapad se, kaže, neće mešati. Zato nije izvesno koliko će ovaj rat trajati. Ovo je „rat SAD i Rusije na teritoriji Ukrajine, a cilj je odvojiti Evropu od Rusije“ kaže Kulić. Proizilazi da je jasna namera SAD: da zavlada Evropskom unijom, da je sukobi i odvoji od Rusije, da je ekonomski slome i učine zavisnom. Ukrajina je, dakle, samo sredstvo da se davno postavljeni ciljevi ostvare... 
Zavadi pa vladaj, stara je maksima potvrđena više puta, a ta orijentacija imperijalističkog Zapada prema ruskom prostranstvu i materijalnim resursima traje decenijama. „Rusija se brani od ugrožavanja života u svom prostoru jer zapadna doktrina već dugo smatra da je Rusija najunosnija nekretnina na svetu, koju Zapad treba osvojiti svim sredstvima“, tvrdi profesor Slavko Kulić. Suprotstavljanje i odvajanje Ukrajine od Rusije je strategija koja je vremenom usmeravana i rasla do izmene svesti jednog dela velikog ukrajinskog naroda da mrzi sve rusko. Takva praksa je poznata i dugo negovana i u našem regionu gde su se takođe vodili slični ratovi...   

U probuđenoj svesti srpskog naroda, neguju se i obeležavaju stradanja, pa još dugo neće izbledeti sećanja na 24. mart 1999. kada su bez odluke Saveta bezbednosti SAD i još 16 zemalja izvršile agresiju na našu zemlju. Zverski su bombardovani civilni objekti, bolnice, škole, mostovi, vozovi, ubijani civili i deca, u vreme kada je zločinačka NATO organizacija obeležavala svoj 50. krvavi rođendan, a današnji predsednik SAD se hvalio kako je on predložio bombardovanje Beograda... 

Pa kako podržati politiku koja se hrani ratovanjem po svetu i kako to da se odjednom danas zalažu za međunarodno pravo, a u vreme kada su u desetinama primera na različitim meridijanima sveta Sjedinjene države uvodile (ne)red, međunarodno pravo je bilo mrtvo. Takva politika SAD nanosi najveću štetu celoj Evropi, i pravo je čudo kako to ne vide oni koji trenutno vode EU. 

Ratovi su stalni pratilac ljudskog roda, oni su u strukturi ljudske ličnosti. Rat je brat onima koji ga posmatraju kao priliku da se obogate. Kusturica kaže da je rat preduzeće koje podstiče Vol strit (ulica u kojoj su smeštene finansijske institucije SAD) i da Vol strit, a time i SAD, zapravo žive i zavise od ratova...
Većina ovdašnjeg stanovništva je protiv svakog rata. Sa iskustvom izbeglice, spašavanja porodice i glave, aprila 1992. godine, a onda bombardovanja 1999. godine, ja takođe, osuđujem svaki rat i svaku agresiju… Inače, na našem prostoru većinu čine ljudi spremni da u rodoljublju izgube sve, što se često dešavalo, pa su iz rata, ako prežive, izlazili obogaljeni i često bez društvene zaštite, ali ima i onih čije se rodoljublje pretvaralo u profiterstvo, pljačku i zgrtanje... Zato se kod nas odavno kaže da je rat nekima brat... A  Andrić veli da ljudi sa ovih prostora u ratove ulaze bez puno razmišljanja i pitanja, dakle ne znajući zašto; da iz rata izlaze ne znajući zašto su ratovali, ali sa već postavljenim pitanjima koja bi trebalo da se reše u narednim ratovima... 

U Srbiji ne dominira ni antiukrajinsko niti antirusko raspoloženje, mada navijanja ima, uz često prisutnu tugu što ratuju dva nama prijateljska i bliska, pravoslavna naroda. Zato nije čudo što nam trenutno ratovanje u Ukrajini i zveckanje rečima liči na zveckanje oružjem, pa smo uplašeni i nesrećno srećni u iščekivanju i nadi da nas ova nesreća bar jednom promaši.

Tekst je objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 74, april 2022.