Za istraživanje su potrebni uslovi a nema robe koja neće naći kupca
Razgovor sa mudrim čovekom vredi više od meseci učenja iz knjige – kaže kineska poslovica. A časopis DRVOtehnika nastavlja seriju razgovora sa onima koji su radom, na Odseku za tehnologije drveta Šumarskog fakulteta u Beogradu, ispisali „knjige“ za nauku i drvnu industriju. Ovoga puta naš sagovornik je profesor dr Branko Kolin. Dočekuje nas na svom terenu, u Staroj Carinarnici na obali Dunava u Zemunu...
– Zadatak profesora u visokom obrazovanju je dvojak: da se bavi unapređenjem struke i onog zbog čega je izabran da vodi predmet, i drugi, meni značajniji, rad sa studentima – kaže profesor Kolin na početku našeg razgovora. – Iza mene su brojna istraživanja i rezultati, ali za četiri decenije rada, najdraža mi je činjenica što sam bar nečemu naučio preko 2500 studenata. Ali nisu svi diplomirali. Škart, kako smo se mi šalili, bio je dvadesetak procenata. Znači, stvorili smo oko 2000 inženjera. U proseku sve su to bila divna deca...
Profesor dr Branko Kolin, foto: U. Vitas
Mnogima je u sećanju vedrina sa kojom ste prilazili studentima, a i na ispitu se ponešto moglo naučiti...
– Ponosan sam na to da ni sa jednim od mojih studenata nisam imao ni najmanji sukob. Istina, neki su padali više puta. Ali to nije bilo neobično, razumeli smo se, jer smo bili na istom zadatku.
Od ETŠ „Nikola Tesla“, preko stipendije univerziteta, Novembarske nagrade, do uspešnog istraživača... Kako je počeo vaš put?
– „Tesla“ je bila kvalitetnija od mnogih gimnazija. Obezbeđivala je brže zaposlenje, jer kad sazriš sa petnaestak godina, razmišljaš o pristojnom poslu i rasterećenju porodice... Brat, sestra i ja smo bili mali kada je otac poginuo i majka ostala sa malom penzijom i nisam računao na fakultet. Omiljeni predmeti su mi bili engleski i srpski. Ponekad bih zarađivao držeći časove engleskog pajtosima koji su išli u gimnaziju. Puno sam čitao, a kao dobar đak bio sam viđen za Elektrotehnički fakultet. Ali, upisao sam PMF. Moja devojka, danas supruga, bila je sjajan student, kasnije je doktorirala sociologiju. Ona je insistirala i upisao sam Šumarski, a „kupljen“ pričom sjajnih profesora. U III i IV godini me proglašavaju za najboljeg studenta. Najteže predmete, Mašine i alate i Hidrotermičku obradu drveta, kod Jovana Pavića, položio sam sa desetkom. Zapazili su me, pratili moj rad i po diplomiranju sam primljen za pripravnika. Sa studentima sam se šalio kako sam zbog devojke koja je bila dobar student i ja morao da učim – smeška se profesor Kolin.
Radili ste na projektima, za nauku i za drvnu industriju...
– Dugo sam se bavio furnirima i rukovodio projektima koji su obuhvatali čitave komplekse. U Jugoslaviji su se gradili veliki kombinati, a proizvodi od drveta su bili značajni za društveni razvoj. Kadar koji smo produkovali, nije uvek mogao da se nosi sa takvim izazovima. Govorim o delu sušenja i parenja drveta, pa su često angažovali nas sa fakulteta, da unapredimo tehnologije. Rezana građa je izuzetno vredna sirovina kojoj treba hidrotermički odstraniti deo vlage uz odgovarajući kvalitet, da bi mogli da se rade finalni proizvodi. Drvo je izuzetno složene anatomske i hemijske strukture, npr. hrast je najzahtevniji sa aspekta mog rada, bukva takođe. Tolerantni škart, ono što posle sušenja obično ne nastavi dalje, prema mojim istraživanjima, i prema svetskim autorima, iznosi do 5%, ali doživeo sam i situacije tzv. totalnog škarta. Npr. sušili su 100 kubika hrastovine i zbog neke nepažnje, nepoznavanja tehnologija ili otkaza opreme, nastale su takve greške da ništa ne može da se iskoristi. I onda pitanju „da li doktor to može da popravi?“. A s takvim škartom ste izgubili možda vrednost instalacije u kojoj se to obavljalo... Bilo je i situacija kojih se rado sećam. Pre 25 godina, u Šaludovcu, za koji pre nisam čuo, čovek je imao stolarski pogon i projektovao sam mu sušaru, koja i danas funkcioniše, a nije imala puno automatike, morala je da se nadzire. Njegova supruga je bila vaspitačica i prisustvovala je našim razgovorima. Ta žena iz Šaludovca, iščitala je moje knjige i radove, napustila posao i postala sušioničar.
Kao prvi izabrani nastavnik za hidrotermičku obradu drveta, kompletirali ste literaturu, zbirku grešaka sušenja i parenja, ali i savremenu laboratoriju...
– Dva su načina da radite istraživanje, da odete u neku svetsku laboratoriju, ili da ovde imate uslove. Ja sam bio u Engleskoj i Norveškoj po dve nedelje ali dovoljno da shvatim da za ozbiljan rad moraš da imaš laboratoriju, što nismo imali. Kad se raspadala EI Niš, glavni inženjer, Golub Nikolić, je osnovao firmu NIGOS. Došao je do moje knjige, pa zatim i do ideje da se bavi i sušenjem drveta. Pomagao sam mu oko razvoja tehnologije, a nisam ništa tražio. Ponekad smo se počastili. Firma se razvijala, pa sam mu predložio da nam napravi jednu laboratorijsku sušaru. Naime, u generaciji ima 50 studenata koji će sigurno zapamtiti ime, pa će jednog dana kada budu odlučivali izabrati NIGOS tehnologiju. Par godina kasnije Golub Nikolić je Šumarskom fakultetu poklonio sušaru sa najsavremenijom opremom i danas to održava. Uradili smo sjajne istraživanja i radove, objavljivali i saopštavali na konferencijama. Danas su u preradi drveta dominantne i neprikosnovene sušare NIGOS, a sa pojavom interneta, kada je moj asistent Goran Milić 2002.godine radio istraživanja za doktorat, a proces morao da se kontroliše 24 sata, zamolili smo Goluba da to ugradi, pa je Goran od kuće komandovao sušarom...
– Samo tri ili četiri decenije ranije bilo je znatno teže. Kada sam je radio istraživanje za magistarski rad, pomogao mi je profesor Pavić. On je poznavao Mirka Ilića profesora iz Sarajeva, najvećeg stručnjaka za sušenje kod nas. Istraživanja su bila u laboratorijama ŠIPAD-a pri Mašinskom fakultetu. Upoznao sam dobre ljude i u sjajnim uslovima uradio magistraturu. Nastavili smo i na pripremi mog doktorata, ali u novembru 1982. su počele restrikcije struje. U razgovoru sa glavnim dispečerom Distribucije Valter Perić, objasnio sam zašto sam tu, i dobio obećanja da će laboratorija imati struje od 10 uveče pa do jutra. Kupio sam vreću za spavanje, jer noću nije bilo grejanja, a za ispitivanje šarži trebalo je epruvete hidrotermički tretirati na sat i po. Onda legnem u vreću, budilnik me opomene, skočim za aparaturu, iskrckam epruvete, stavim novu turu i ponovo u vreću. I tako tri meseca, dok nisam završio eksperiment za svoj doktorat, koji je dobio Novembarsku nagradu – seća se profesor.
Šta mislite kakvi su sada uslovi za istraživače?
– Sa raspadom Jugoslavije raspalo se mnogo toga, a što se tiče istraživanja, radilo se na mišiće. I mlade kolege su imale teške situacije, jer treba da imate svoje naučne rezultate i istraživanja koje ćete objavljivati u svetskim časopisima. Za to treba kvalitetna oprema, a osim ove laboratorije, i još možda dve na fakultetu, uslovi su jadni. Ministarstvo od 2015. nije raspisalo konkurs za finansiranje istraživanja ni za jedan fakultet, i kako da radite?
Drugim rečima istraživači se sami snalaze. Da li tu predispoziciju, tu snalažljivost, uviđate i kod studenata?
– Istraživači se uglavnom snalaze, kako ko zna i ume. Moraju da ispune normu, da imaju radove, istraživanja, a nema uslova. Zato se traga za sponzorima, ali ni to nije lako u ekonomskim uslovima kakvi nas dugo prate... A visoko obrazovanje radi na dva koloseka, na naučnim istraživanjima, i prenošenju znanja studentima.
– Između 1975. i 1985. godine imali smo 15% studenata iz Bosne, zatim iz Crne Gore, i afričkih zemalja. Sa raspadom zemlje to je nestalo... Moji najbolji studenti nisu iz Beograda, već iz Valjevske gimnazije, iz Vranja i Ivanjice. Goran Milić i Nebojša Todorović su Ivanjičani i bili su sjajni studenti, sada nastavnici. Gorana sam zapazio tokom nastave... Ja ispričam priču pa uđemo u diskusiju. Bilo da je tema književnost, muzika, interesovanja su se preklopila. Čak i kad je nešto stručno, prva konsultacija je s Goranom, po pravilu imao je bolje ideje...
Studenti tehnologija drveta su postigli brojne uspehe. Da li se granice pomeraju i da li prate potrebe prerade drveta?
– Da, sve se menja. Od kad sam počeo da radim smer se uvek menjao i prilagođavao društvenim uslovima. Većina nas na Odseku se trudila da studentima pruži najsavremenija znanja, a dok sam bio šef odseka u pet mandata, imali smo i srećnu okolnost da je na fakultet došla izuzetno kreativna koleginica Jelena Matić koja je završila i Akademiju za primenjenu umetnost. Prepoznavala je talente, formirala grupe, i onda su pravili te „čudne stvari od drveta“. Radila je puno s njima, pratila šta se dešava u svetu i prenosila. Onda vidite koliko ima talentovane dece, a oni su dan i noć sekli, farbali, putovali. Na sajmu u Milanu, gde je industrijski dizajn u samom vrhu, pre svega zahvaljujući Jeleni, briljirali su za grupu izložbenih eksponata, i u Danskoj, gde imaju specifičan dizajn. Nisu to bila neka komercijalna rešenja već unikatna, da ukrašavaju hol neke poslovne zgrade. U malim zemljama, i kad puno dece odlazi, bitno je da pružimo najsavremenija znanja da mogu da komuniciraju sa vršnjacima iz razvijenijih zemalja i na ravnopravnom nivou razmene mišljenja i ideje o onome što studiraju.
Kakve ste vi utiske poneli sa studijskih boravaka?
– Najdragocenije je bilo upoznavanje s ljudima. U Haj Vikomu ‘82, u fazi pripreme doktorata, bilo mi je dragoceno da, mimo mentora, razmenim mišljenja sa onima koji su takođe kompetentni. Imali su izuzetne biblioteke kakvih ovde nije bilo, sa svim mogućim časopisima koje sam kopirao, i doneo... Ako ste u dilemi da li kupiti novi telefon, radije otputujte, upoznaćete vršnjake i nešto videti, to je mnogo veći kapital – savetuje profesor.
Vaš udžbenik je lepo opremljen i poklanjali ste ga studentima...
– Tiraž je bio veliki, poznanici i firme su to sponzorisali i u početku se prodavao. Kad sam počeo s Metodama prezentacije bilo je još par stotina primeraka i Goran je rekao „Vi ovo prodajete skoro za ništa, zašto im ne poklonite?“ I prva generacija nije verovala, a ja sam rekao: „teška je, ali ako hoćete da nosite taj teret, poklanjam vam“. Takva knjiga se piše četiri pet godina, a udžbenici iz specifičnih tehnologija moraju često da se zanavljaju.
Jedan vaš projekat ticao se unapređenja tehnologija u korelaciji sa hemizmom drveta, da li je industrija imala koristi?
– Vodio sam nekoliko projekata, dok je Ministarstvo za nauku to finansiralo. Ko želi da čita može mu biti korisno. Iz toga je nastala monografija koja je imala lep naučni ponder. Mi smo radili na unapređenju tehnologija u firmama, a iz toga su proizilazili naučni radovi. Kada bi na fakultetu postojale laboratorije i bolji uslovi za istraživanje moglo bi se konkurisati kod firmi i tako unapredi njihova proizvodnja. To ne bi bila samo nauka radi nauke. Dakle, industrija bi imala koristi.
Svet teži održivosti, i upotreba drveta je aktuelnija. Koliko koristimo ta saznanja imajući u vidu plasman materijala poput PVC-a?
– Bio sam osnivač i glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa „Prerada drveta“ koji je izdavao naš odsek. Objavljivali smo naučne radove i iz regiona. Jedan od radova ticao se i uticaja masovne pojave PVC stolarije. Profesor Miljković, inače tehnolog hemije, u tom članku je izneo podatke o štetnim emisijama koje su dokazano kancerogene. Ali kad pravite kuću, idealno bi bilo da možete da kupite stolariju od hrastovine, i mada se sad prave višeslojni proizvodi, to je opet po ceni neuporedivo, tako da se upotreba PVC-a proširila.
Tužno je i neracionalno što ne postoji ni regulativa, norme koje bi to onemogućile bar kada se radi o bolnicama, školama, obdaništima...
A drvo je, logično, najbolje, najzdravije, najlepše, ekološki čisto i obnovljivo...
Gde je budućnost drveta u ovakvim uslovima?
– Kod nas ima svega nekoliko uspešnih firmi, kao GIR iz Kraljeva, koja svoj nameštaj od masiva izvozi na zapadno tržište. Jedan od razloga je raspad nekadašnje industrije, a drugi, devastirani šumski resursi, pre svega bukve, kao dominantne vrste za korišćenje i preradu. Kvalitetan proizvod od drveta košta.
Na Petoj aveniji sam pre desetak godina video omanju drvenu komodu, sa intarzijama. Koštala je 15.000 dolara. Znate kako kažu: nema robe koja neće naći kupca. Dva najplemenitija materijala, i ekološki najbezbednija su drvo i kamen. Drvo je ekskluzivno zbog svojih svojstava, i uvek će da oplemenjuje ekskluzivne prostore. A studentima sam govorio: Završićete fakultet, i dobiti taj papir. Možete ga uramiti i staviti na zid, ali, cilj je završiti posao! Zamislite fudbalera koji sve predribluje, izađe pred golmana i šutne pored gola! Sve zahteva vreme i odricanje, i možda se neće materijalizovati, ali, nije ni isključeno.
Dođe vreme ili situacija „hoću“ ili „neću“, kao u Sarajevu sa spavanjem u vreći. Tada sam mogao da kažem, nema struje, idem za Beograd. Ne! Rešio sam da završim posao! I donesete odluku, pa napred! Posle ovog mnogi moji studenti su uspeli. Ja sam ih samo inicirao – kaže na kraju našeg razgovora profesor dr Branko Kolin.
Intervju objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 65, januar 2020.