Toplo naručje zabluda i laži

Često sam na ovoj stranici ponavljao jedan tradicionalan i moralan stav: čovek bi u svemu trebalo da ima meru. To je tačno, isto kao što je tačno da nemamo svi istu vagu. Za sve što nije umereno dođe čas kad šteti i kad se ruši. Imati meru uvek je ravno skromnosti i dobroj nameri, isto kao što nemati meru vodi u oholost, zavist, sukobe i često u kriminal. I jedna i druga strana mogu čoveku doneti sreću, upravo zato što je sreća subjektivna i što sreću nije lako meriti... Sreća je imati cilj, znati šta hoćeš i strastveno tome težiti, ali se ne sme izgubiti iz vida da na ovom svetu postoje dva načina da se ostvari sreća: jedan je imati čistu savest, a drugi uopšte je nemati.

U potrazi za srećom ljudi izlaze na tržište, u tržišnu trku i što im je tržišna orijentacija jača, trka postaje brža. U toj trci, međutim, većina ljudi, mada to i ne zna, u stvari spava, tvrdi Antony de Mello u svojoj knjizi SVESNOST. Sreća je, kaže jedan filozof, dobro zdravlje i slabo pamćenje, što znači da je sreća zdrava uspavanost... Dakle, većina ljudi spava, tako se rađa, živi spavajući, stupa u brak spavajući, podiže decu u svom snu, druži se, veseli, buni, protestuje i umire u svom spavanju, a da se nikad ne probudi... Ljudi tako žele, tako im je lakše. Oni beže u svoj san, u toplo naručje zabluda i laži, a šanse za buđenje su u direktnoj proporciji sa količinom istine koju čovek može prihvatiti. 

Kako u savremenom svetu značajno raste dostupnost različitih informativnih sadržaja, rastu i mogućnosti dezinformisanja, medijskog inženjeringa i oblikovanja poželjnog ponašanja uspavanih pojedinaca i grupa ljudi, kao i formiranja globalističke ideologije koja, potiskuje bilo kakvo razmatranje činjenica... Uspavanim pojedincima je lako manipulisati, grupisati ih ili deliti, jer je poznato da se kroz identifikaciju sa grupom i slab, a uspavan pojedinac, oseća jakim. A da bi se ovladalo masovnim mišljenjem ljudi, da bi se oplodila globalistička ideologija, neophodno je prvo, uz raskid sa tradicionalnim vrednostima i gubljenjem nacionalnog identiteta, što je najveći poraz za svaki narod, odbiti svaku raspravu o činjenicama, ili ih jednostavno ignorisati. 

Uspavane političke elite, uglavnom zabavljene same sobom i svojim interesima, skoro pola veka nisu obraćale pažnju na niz subverzivnih aktivnosti koje su ovde sistematski, desetinama godina, uz raslojavanje stanovništva, uspešno instalirale globalističku ideologiju, koja, ponovo ističemo, uz raskid sa tradicijom i gubljenjem nacionalnog identiteta, odbija svaku raspravu o činjenicama, pa živimo u vremenu kad nije poželjno i kad se ne sme govoriti šta je bilo i zbog čega se dešavalo, šta je tačno, a šta nije, šta je istina, a šta laž, nego se u raslojenom društvu, uspavanim i podeljenim grupama, koje se međusobno mrze ili obožavaju, servira pripremljen, grupi poželjan stav, koji se usvaja bez ikakvog razmišljanja. U takvoj situaciji nema razgovora, nama razumevanja, a rastu napetost i mržnja... Oko grupa koje se mrze ili obožavaju, prave se narativi kao prepoznavanje na čijoj si strani, pa ako neko trezveno kaže ovo je ispravno, a ovo nije, a ne uklapa se u podelu, odmah se odbija bilo kakva argumentacija... Uspavane, a suprotstavljene grupe i pojedinci, dolaze u situaciju da se uopšte ni oko čega ne slažu, da se argumenti odbijaju, zato što imaju utisak: pa sve što radimo, radimo iz najboljih namera, ne razumevajući da je problem u tome što su dovedeni u psihološko stanje da nisu sposobni da preispituju činjenice i stavove koje je prethodno neko drugi, za svaku konfliktnu stranu zauzeo, a koje su oni, uspavane grupe i pojedinci, bez razmišljanja, nekritički prihvatili... Zato retki, budni i mudri ljudi najčešće odustaju od pokušaja da probude druge, uspavane ljude. Oni su svestni njihove nesvesnosti i ograničenosti, kao i ograničenosti svojih pokušaja. Protok vremena ne doprinosi buđenju svesti, tvrdi de Mello, jer je mehanički život uspavanih grupa i pojedinaca sve više „uštampan u individuu“, a ono što se ispoljava kao „ja“ samo je zbir prošlih iskustava, utrenirano i već programirano reagovanje koje nije lično već usvojeno, usađeno u uspavani mozak. Bežeći u svoj san ljudi ne žele da vide, ne žele da čuju, da znaju, jer se u sudaru realnosti i svojih falš ideja, u sukobu svoje neistine sa istinom, boje posledica. Buđenje je, dakle, bolno pa čovek radije živi u svojim zabludama. I kada traži pomoć, on ne traži izlečenje već olakšanja... A dotle društvo tone, problemi rastu, anarhija cveta, a korumpirana i neodlučna država spava.