ŠUMSKI POŽARI U SRBIJI

Leto 2026. godine u Srbiji će ostati zapamćeno po velikim šumskim požarima, kao i požarima na otvorenom prostoru. Vatra je nedeljama zahvatala različite delove zemlje, a najveća pažnja bila je usmerena na Deliblatsku peščaru, planinu Stolovi i još nekoliko velikih požarišta. U pojedinim periodima broj aktivnih požara na otvorenom merio se desetinama, dok su visoke temperature, suvo zemljište, jak i promenljiv vetar stvarali uslove u kojima se požar za samo nekoliko sati mogao pretvoriti u ozbiljnu prirodnu katastrofu. 

Ipak, ova vatrena stihija iza sebe nije ostavila samo zgarišta, već i duboka pitanja o našoj budućnosti. Dok je plamen u samo nekoliko sati gutao ono što je priroda stvarala decenijama, postalo je jasno da prava borba počinje tek kada se dim raziđe. To je priča o ranjivosti našeg zelenog bogatstva, ali i o mukotrpnom putu koji nas čeka da iz pepela ponovo podignemo šume.

Za dve decenije izgorelo više od 51.000 hektara 

Razmere problema najbolje se vide kada se ovogodišnja sezona posmatra u dužem vremenskom periodu. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od 2006. do 2025. godine u Srbiji je u požarima izgorelo 51.632 hektara šuma, odnosno više od 516 kvadratnih kilometara. To je prostranstvo koje odgovara veličini od oko 72.000 fudbalskih terena. Više su stradale privatne šume – oko 27.700 hektara, dok je požar zahvatio oko 23.400 hektara državnih šuma. 
Podaci pokazuju i da problem nije ravnomerno raspoređen iz godine u godinu. Među najtežim godinama u posmatranom periodu izdvajaju se 2007. 2012. 2024. i 2025. godina. Pri tome površina nije jedino merilo štete. Tokom 2012. godine, na primer, oštećeno je više od 63.000 kubnih metara drveta, što je najveća zabeležena količina oštećene drvne zapremine u posmatranom periodu. 

Ovogodišnji podaci dodatno menjaju sliku. Prema analizi BBC-a zasnovanoj na podacima Evropskog informacionog sistema za šumske požare – EFFIS, od početka juna do 19. avgusta u Srbiji je izgorelo oko 12.600 hektara šuma i zemljišta. Ovde treba biti precizan: EFFIS-ov podatak odnosi se na ukupnu opožarenu površinu različitih tipova vegetacije, pa se ne može automatski izjednačiti sa površinom same uništene tehničke šume, ali savršeno oslikava dramatične razmere ovogodišnjih požara.

Mit o prirodnim uzrocima šumskih požara i surova statistika

Jedna od najvećih zabluda kada se govori o letnjim katastrofama jeste da se šume pale same od sebe, usled visokih temperatura. Međutim, stručna javnost i statistika su neumoljive – priroda izuzetno retko sama aktivira plamen.
Evropska praksa pokazuje da tek oko tri odsto svih šumskih požara ima prirodan uzrok, što je po pravilu udar groma. Zvanični podaci najvećih evropskih osiguravajućih kuća, poput nemačkog Alijanca, potvrđuju da u situacijama gde se uzrok uspešno utvrdi, čak 95 odsto požara izazove čovek. Bilo da je reč o čistoj nameri ili nepažnji, poput bačenog opuška cigarete, neugašenog roštilja ili paljenja strnjike na njivama – ljudski faktor je neprikosnoveni krivac za nestanak zelenog bogatstva.

U Srbiji je situacija identična, ako ne i gora. Domaći stručnjaci iz Sektora za vanredne situacije godinama apeluju da ekstremne vrućine nisu uzrok, već samo preduslov za katastrofu. Kako slikovito objašnjavaju stručnjaci za osiguranje u agenciji dpa, „klimatske promene ne pale šume same od sebe, ali pripremaju gorivi materijal”. Zbog dugotrajnih suša, vatra koja bukne ljudskom greškom širi se znatno brže i jače.

Ono što je zajedničko za šume u Nemačkoj i šumske komplekse u Srbiji jeste fenomen koji stručnjaci nazivaju „nadovezivanje kriza”. Dugotrajne suše prvo oslabe drveće, što stvara idealne uslove za razmnožavanje štetočina poput potkornjaka. Ti insekti dovode do sušenja i odumiranja velikih šumskih površina.
Oštećena i suva stabla za sobom ostavljaju takozvano „mrtvo drvo”, dok toplotni stres suši travu i sitnu vegetaciju na tlu. Na taj način se na šumskom tlu mesecima gomila lako zapaljiv materijal. Kada tokom leta nastupi novi talas tropskih vrućina, on pogađa već bolesnu i oslabljenu šumu. U takvim uslovima, dovoljna je samo jedna varnica iz auspuha poljoprivredne mašine ili neoprezno zapaljena logorska vatra da proždere stotine hektara u samo nekoliko sati.

Fotografije: Rojters​

Više od mesec dana borbe sa vatrom u Evropskoj Sahari

U samom središtu ovogodišnje dramatične sezone požara našao se Specijalni rezervat prirode Deliblatska peščara. Ono što je počelo kao lokalni incident, pretvorilo se u višenedeljnu bitku sa vatrenom stihijom koja je trajno izmenila mapu ovog jedinstvenog evropskog ekosistema.
Prvi plamen uočen je još 21. jula preko sistema video-nadzora JP Vojvodinašume u Gazdinskoj jedinici „Deliblatski pesak–Vrela“. Brzom reakcijom vatra je zadržana na nivou šumske stelje u zasadima crnog i belog bora. Međutim, ekstremni uslovi i specifičnost terena nisu dozvolili da se situacija tako lako smiri. Ključni trenutak dogodio se 5. avgusta kada je vatra, nošena jakim i promenljivim vetrom, potpuno izmakla kontroli. Koliko je situacija na terenu bila opasna svedoči i podatak da su ekipe u jednom trenutku ostale opkoljene plamenom, a jedan zaposleni u javnom preduzeću je lakše povređen.

Da bi se sprečila potpuna katastrofa, na terenu je angažovana teška mehanizacija, helikopteri MUP-a i stotine vatrogasaca, šumara i dobrovoljaca. U trenucima kada je vatra stigla nadomak kuća u naseljima Čardak i Šumarak, radnici na terenu su morali da probiju čak 90 kilometara šumskih proseka širine do 150 metara kako bi presekli put plamenu. U dramatičnoj akciji spasavanja biodiverziteta, interventno su otvorene sve kapije ograđenih delova lovišta i uklonjeni kilometri ograda kako bi divljač mogla da pobegne iz vatrenog obruča.

Krajem avgusta, kada je požar konačno lokalizovan i umiren, satelitski snimci i izveštaji nadležnih ministarstava otkrili su surovu realnost: vatra je zahvatila oko 4.000 hektara zaštićenog područja. Precizna satelitska mapiranja pokazuju da se preko 4.300 hektara šireg područja našlo pod uticajem dima i plamena, od čega su same šume pretrpele katastrofalan udarac. Uništena je više od trećine ukupne šumske površine rezervata, sa kritičnim gubicima u decenijama starim borovim šumama, dok pčelari i biolozi upozoravaju da je nestanak velikih površina bagrema zadao dugoročan udarac flori, fauni i domaćem pčelarstvu.
Za poređenje, do sada najveći zabeleženi požar u Deliblatskoj peščari iz avgusta 1996. godine progutao je 3.815 hektara. Katastrofa iz 2026. godine zvanično se po razmerama uništenja upisala u sam vrh najtežih ekoloških i šumarskih kriza u modernoj istoriji Srbije. 

Za obnovu Deliblatske peščare biće potrebne decenije   

Za obnovu Deliblatske peščare biće potrebne godine, a za pojedine delove šumskog ekosistema i decenije. Prvo moraju da se uklone oštećena stabla i napravi detaljna procena štete - govorio je krajem avgusta za RTS dekan Šumarskog fakulteta, prof. dr Branko Stajić.

Kada bude ugašeno i poslednje žarište, međutim, počeće dugotrajan proces obnove jednog od najznačajnijih prirodnih područja u Srbiji. Pred strukom i nadležnima biće pitanje kako obnoviti šumu, šta prepustiti prirodnoj regeneraciji, a gde pristupiti pošumljavanju. Dekan Šumarskog fakulteta, profesor Stajić, ističe da prvi korak mora biti detaljna procena stanja na terenu.

Nakon gašenja požara opasnost neće odmah nestati. Pojedina žarišta mogu ponovo da se aktiviraju, a polusuva i oštećena stabla predstavljaju dodatni rizik i za zdrave delove šume. Potrebno je proveriti svako to poluspaljeno drvo. Taj gorivi materijal koji je ostao, suva i polusuva stabla, trebalo bi polako da se uklanjaju, jer oštećena stabla mogu postati žarište za pojavu i širenje insekata, pre svega potkornjaka, koji napadaju oslabljena stabla i mogu ugroziti okolne zdrave šume, objašnjava profesor Stajić.

Pre bilo kakve obnove neophodno je, dodaje, utvrditi stepen oštećenja na svakoj površini. Potrebno je sa stepenom oštećenja, sa ostacima, detektovati zatečeno stanje i na bazi toga ući u pripremu za sanaciju tog područja, navodi profesor. Prema njegovim rečima, prerano pošumljavanje moglo bi da bude i kontraproduktivno.

Neophodno je sačekati da se zemljište stabilizuje, da se pesak ohladi i da počne prirodna revitalizacija. Sve zavisi od jačine požara i od toga šta je ostalo posle tih požara. Sva ta polusuva, izgorela, poluizgorela stabla moraju se ukloniti i poseći. Mora se detektovati stepen njihovog intenziteta, štete od požara. Zatim sve ono što je po zemlji ukloniti i sačekati da se zemljište smiri, da se pesak ohladi, da se polako revitalizuje, objašnjava profesor Stajić.
Brzina obnove zavisiće od toga koji je deo ekosistema uništen. Najbrže će se, prema proceni profesora Stajića, oporavljati travnate i prizemne formacije, zatim žbunasta vegetacija, dok će za povratak šumskog ekosistema biti potrebno znatno više vremena.
Prizemna vegetacija i travnate formacije mogu to relativno brzo. Taj proces bi se sastojao od prirodne revitalizacije na onim mestima koja su najbolje očuvana. Na onim mestima gde ima malo trave i zelenila, tu bi se mogao raditi neki podsticaj prirodnoj revitalizaciji, a na onim mestima gde je to sasvim uništeno i gde dolazi šumska vegetacija, tu bi trebalo raditi pošumljavanja, kaže dekan Šumarskog fakulteta.
Za travnatu i žbunastu vegetaciju biće potrebno nekoliko godina, dok bi se mlada bagremova šuma mogla formirati za pet do deset godina. Borovim šumama bi, prema njegovoj proceni, bilo potrebno oko deset do dvadeset godina.

Ipak, povratak celog ekosistema u stanje pre požara mogao bi da traje znatno duže.
Poseban izazov biće izbor vrsta koje mogu da podnesu sve ekstremnije klimatske uslove. Stajić navodi da se na Šumarskom fakultetu već analizira koje bi vrste mogle biti pogodne za pošumljavanje. Iznenađujuće je da sigurno neke vrste drveća koje se sada koriste u takve svrhe neće biti u stanju da odgovore na ove uslove i neće moći da se adaptiraju, upozorava Stajić.

Bor, iako je među vrstama koje su najosetljivije kada je reč o požarima, ima i značajnu prednost jer može da opstane na veoma teškim staništima.
Bor je takva vrsta da može da uspeva na najgorim, najtežim staništima gde nijedna druga vrsta, pa čak ni druga kultura, ne može da uspe, ističe on. Zato će, dodaje, prilikom budućeg pošumljavanja biti neophodno pažljivo proceniti koje vrste mogu da izdrže ekstremne uslove koji vladaju u Deliblatskoj peščari.
Uprkos ogromnim razmerama požara, Stajić kao najvažniju činjenicu izdvaja to što nije bilo ljudskih žrtava i što su objekti okolnog stanovništva ostali sačuvani. Posledice brojnih šumskih požara u Srbiji proteklog leta će biti velika šteta za ekologiju, za ekonomiju, za šumarstvo, za veći broj pojedinaca, za drvnu industriju, ali i za celokupno društvo, zaključuje profesor dr Branko Stajić.

Požar na Stolovima ogolio stare probleme šumarstva (nedovoljnu otvorenost šuma)

Dok je u Vojvodini goreo pesak, na jugu Srbije plamen je gurao planinu Stolovi kod Kraljeva do ivice izdržljivosti. Požar koji je izbio na ovom masivu postao je jedan od najvećih logističkih izazova za vatrogasce-spasioce i radnike JP Srbijašume. Glavni neprijatelj na Stolovima bio je izuzetno nepristupačan planinski teren. Vatra je zahvatila strme padine, gustu travu i hrastovu šumu na visinama gde klasična vatrogasna vozila nisu mogla da priđu, a nedostajali su i šumski putevi. Gašenje se danima svodilo na mukotrpan fizički rad – stotine ljudi sa naprtnjačama gazili su kilometrima uzbrdo, dok su helikopteri MUP-a vršili stalne nalete kako bi odbranili planinske domove i obližnja sela. Iako je intervencija uspešno sprečila da se plamen spusti ka naseljenim mestima, vatrena stihija je na Stolovima ostavila stotine hektara ogoljene planine. Ovaj požar je ogolio ključni problem srpskog planinskog šumarstva: hroničan nedostatak protivpožarnih puteva kroz neprohodne šumske komplekse, što direktno usporava svaku akciju ne samo spasavanja u ekstremnim uslovima, nego nepristupačnosti u obavljanju stručnih radova i korišćenju šuma uopšte.

Šuma se ne gasi samo vodom

Ovogodišnja borba pokazala je koliko je protivpožarna infrastruktura važna. U Deliblatskoj peščari postoji više od 1.300 kilometara putne i protivpožarne infrastrukture. Samo protivpožarne pruge protežu se na oko 874 kilometra.
U normalnim uslovima one se redovno održavaju tarupiranjem, tanjiranjem i drugim radovima. Međutim, nakon izbijanja velikog požara bilo je potrebno dodatno intervenisati. Od 5. avgusta izgrađeno je još oko 90 kilometara protivpožarnih proseka, širine od 50 do 150 metara. Njihova uloga bila je da uspore ili zaustave širenje vatre i zaštite naselja i infrastrukturu. 
U gašenju su učestvovali vatrogasci-spasioci, zaposleni u JP Vojvodinašume, dobrovoljna vatrogasna društva, Vojska Srbije, mehanizacija javnih preduzeća i vazduhoplovne jedinice. U najtežim danima na terenu su bile stotine ljudi.
U operacije je uključen i ruski avion „Iljušin“, dok su helikopteri MUP-a i Vojske Srbije svakodnevno pomagali ekipama na zemlji. 

Kada se vatra ugasi, posao tek počinje

Jedna od najvećih grešaka bila bi da se obnova šume shvati kao jednostavno „posaditi nova stabla“. Stručnjaci upozoravaju da se nakon požara prvo mora utvrditi šta se zapravo dogodilo sa ekosistemom. Nisu sva stabla jednako oštećena, nisu svi delovi terena jednako pogođeni, a neke površine mogu da se obnove prirodnim putem. Zato prvi korak nije sadnja, već snimanje terena i procena štete. U Deliblatskoj peščari planirano je kombinovanje ortofoto snimaka, dronova, GPS merenja i terenskih istraživanja. Tek kada se utvrdi stanje šumskih sastojina, zemljišta, vegetacije, flore i faune, moguće je odlučiti gde treba intervenisati, a gde prirodi treba omogućiti da sama pokrene proces obnove. 

To je posebno važno u Deliblatskoj peščari, koja nije samo šumsko područje. Ona predstavlja složen mozaik šumskih, stepskih i peščarskih staništa. Zato bi neadekvatna sanacija mogla da napravi dodatnu štetu čak i tamo gde je požar već prošao. 

Plan obnove do 2031. godine

Za Deliblatsku peščaru već je najavljen plan sanacije i obnove za period 2027–2031. godine. Njegov cilj neće biti samo vraćanje izgubljene šume, već i povećanje otpornosti celog područja na buduće požare, visoke temperature i klimatske promene. To otvara jedno od najvažnijih pitanja savremenog šumarstva: da li nakon velikog požara treba obnoviti istu šumu kakva je postojala ranije ili napraviti šumu koja će biti otpornija na uslove koji dolaze?
Odgovor nije jednostavan. U Deliblatskoj peščari stručnjaci već razmatraju promenu strukture budućih sastojina i izbor vrsta koje bi mogle bolje da podnesu toplije i suvlje uslove. Reuters je u najnovijoj analizi objavljenoj 1. septembra preneo stavove stručnjaka da ne treba žuriti sa obnovom i da bi na pojedinim lokacijama bilo korisno nekoliko godina pratiti prirodnu regeneraciju pre donošenja konačne odluke o sadnji. To je novi pristup koji će u narednim godinama sve više određivati šumarstvo ne samo Srbije već i Evrope.

Klimatske promene menjaju pravila

Šumski požar nije nova pojava. Srbija ih je imala oduvek. Međutim, menjaju se uslovi u kojima požari nastaju i šire se. Duža sušna razdoblja, visoke temperature, suva vegetacija i snažni vetrovi stvaraju kombinaciju u kojoj se mali požar može za kratko vreme pretvoriti u požar velikih razmera. Poseban problem predstavlja činjenica da se vegetacija nakon dugotrajne suše pretvara u veoma zapaljiv materijal.
Zbog toga će buduća zaštita šuma morati da počinje mnogo pre pojave plamena – boljim monitoringom, održavanjem i gradnjom šumskih puteva i proseka, planskim upravljanjem gorivim materijalom, boljom dostupnošću terena, sistemima za ranu detekciju, adekvatnijom kadrovskom politikom i stalnim prisustvom ljudi na najugroženijim područjima.

Deliblatska peščara upravo pokazuje koliko tehnologija može da bude važna. Sistem ranog video-nadzora omogućio je da prvi požar bude uočen praktično odmah, dok su ove godine dodatno uvedene termalne kamere i modernizovana kontrolna soba koja radi neprekidno. 

Drvo raste decenijama, a nestane za nekoliko sati 

Za šumarstvo i drvnu industriju posledice požara imaju još jednu dimenziju. Kada izgori šuma, ne nestaje samo ekološka vrednost. Nestaje i deo buduće drvne sirovine. Drvna zapremina koja je decenijama stvarana postaje izgubljena ili se njena vrednost značajno smanjuje. Oštećena stabla ponekad mogu biti iskorišćena, ali to zavisi od stepena oštećenja, vrste drveta, vremena koje je proteklo od požara i mogućnosti da se materijal pravovremeno izvuče i obradi.
Istovremeno, opožarene površine mogu postati podložnije napadima štetnih organizama, eroziji i drugim procesima degradacije. Zato sanacija mora biti dovoljno brza da spreči dodatne štete, ali dovoljno pažljiva da se ne uništi ono što je priroda već počela sama da obnavlja. Upravo je tu najveći izazov savremenog šumarstva: kako istovremeno zaštititi prirodu, obnoviti šumu i sačuvati njen socijalni, ekološki i privredni potencijal.

Pripremio: Dragojlo Blagojević

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, oktobar 2026.