Strugara Uroš - pola veka u preradi drveta

Polovinom maja smo posetili Strugaru Uroš u selu Radinac kod Smedereva, tipičnu porodičnu firmu čiji je vlasnik i direktor Miodrag Vlajković - Mića, a u firmi su, od njegove tri kćeri, zaposlene dve, Mirjana i Nevena kao i sin Veljko, student završne godine Šumarskog fakulteta. Njegove sestre su, takođe, završile studije, a druga po starini Mićina kćer, Jovana je udata i radi u porodičnoj firmi svog supruga. 
- Sledeće godine ćemo napuniti pola veka porodične tradicije u preradi drveta. Moj otac Uroš je pre 49 godina, s proleća davne 1973. godine, osnovao jednu malu strugaru i skoro stidljivo počeo da reže drvo. Ali potrebe stanovnika našeg sela Radinca i okolnih sela oko Smedereva: Lipe, Kuliča, Šalinca, Vranova su rasle. Bila  je velika ekspanzija gradnje i svi su dolazili na strugaru kod Uroša koja je počela da radi punim kapacitetom... Nakon 5-6 godina gater je zamenjen brentom, pa je za dve tri godine u naše pogone stigla automatska brenta, a firma je bila registrovana kao Strugara Uroš - objašnjava Mića Vlajković.  

Rukovodeći tim preduzeća STRUGARA UROŠ - Miodrag Vlajković - Mića, sa kćerkama Mirjanom i Nevenom i sinom Veljkom

- Kako je vreme odmicalo mi smo povećavali tehnološke mogućnosti i broj zaposlenih: 1973. godine smo imali dva radnika, osamdesetih godina pet, devedesetih je bilo 10 do 12 zaposlenih, od 1996. godine smo imali dvadesetak radnika. Sada, 2022. godine kod nas je zaposleno 70 ljudi... Kao i većina drvoprerađivača i mi u zadnjih nekoliko godina imamo problem sa radnom snagom, a imamo problem i sa nedostatkom sirovine. Zato je trenutno naša proizvodnja na 45% našeg kapaciteta. U letnjem periodu dostignemo nekih 50% kapaciteta... 
- A potrebe za našim proizvodima, za gajbicama za voće i povrće, za građevinskom daskom, krovnom konstrukcijom, gredama, elementima za palete, gotovim paletama permanentno rastu. Mogli bi uključiti sve mašine, ali nemamo radne snage. Mogli bi da zaposlimo 180 do 200 radnika sa postojećim mašinama i da radimo u dve smene, ali nas ograničava nedostatak sirovine i radne snage - kaže gospodin Vlajković. 

- Inače Strugara Uroš godišnje preradi od 10 do 11 hiljada kubika trupaca, od čega je 70% topola, a ostatak su bukva i čamovina. Osnovu našeg proizvodnog programa čini više modela gajbica za voće i povrće: gajbice za trešnju, jagodu, paradajz, krastavac, jabuku, breskvu, šljivu, papriku itd. Većina naše proizvodnje gajbica završi na tržištu Makedonije i Italije. Ranijih godina, kada smo imali više radne snage, u izvoz je išlo 70, pa i 80% naše proizvodnje, a sada 55 do 60% ide u izvoz...

- Proizvodimo i daske za pogrebnu opremu, zatim elemente za palete, a od trupaca smrče i jele radimo krovnu građu. Od bukovih trupaca, prve, druge i treće klase proizvodimo četvrtake za gajbe, odnosno letve za proizvodnju drvene ambalaže. Maksimalno koristimo vrednu sirovinu. Kod nas nema otpada jer sav ostatak meljemo u drveni čips i sa piljevinom proizvodimo briket i pelet. Taj ogrev realizujemo na domaćem tržištu, uglavnom u našem regionu. Navikli smo ljude da kupuju kod nas, jer na 300 metara od naše proizvodnje nalazi se naše stovarište gde prodajemo naše proizvode: pelet, briket, drvene grede, topolove daske za šalovanje. Naš pelet i briket je 20% jeftiniji kod nas nego kod drugih jer nemamo troškove transporta... A za prodaju naših gajbica koje proizvedemo tokom sezone i za potrebe naših voćara i povrtara napravili smo centralni magacin od 2.000 kvadrata za ambalažu i palete koji se nalazi u selu Suvodol u srcu Šumadije, 16 km od naše proizvodnje. To je velika pomoć našim kupcima, mi smo im se približili i skratili vreme nabavke gajbica, olakšali i njima i nama, jer smo rasteretili gužvu koja se stvarala kod nas na stovarištu - objašnjava naš sagovornik.

- U ovom kraju, u slivu Morave, Jezave i Dunava ima dosta napuštenih, neobrađenih njiva koje nisu za proizvodnju žitarica, pa sam ja godinama kupovao zemlju i pošumljavao topolom. Odavno sam znao, jednostavno osetio da će stići problem sa sirovinom, a kad je u Srbiju stigao Kronošpan moj osećaj je potvrđen. Dobili su niz subvencija, a studija isplativosti je predviđala da se on snabdeva šumskim otpadom, produženim ogrevom, otpadom sa pilana i otpadom od gajbica, a ne sa trupcima. Oni danas kupuju trupce i melju ih jer je na svetskom tržištu skočila cena pločastog materijala, a ovde imaju subvencije, jeftinu struju, gas, naftu, radnu snagu i na taj način nas drvoprerađivače dovode u tešku situaciju, jednostavno nas guše, pa ako to potraje, ako to država bude i dale tolerisala, ako se uopšte u raspodelu sirovine ne uvede red i transparentnost, veći broj drvoprerađivača će ugasiti proizvodnju... Imao sam, dakle, viziju, kupovao zemlju i pošumljavao je topolom, a već tri, četiri godine posao oko pošumljavanja je preuzeo Veljko, pa ima pravu priliku da u praksi potvrdi znanje stečeno na Šumarskom fakultetu - kaže Mića Vlajković. 

- Trenutno imamo blizu 80 hektara pod topolom, a prvih 10 hektara je zasađeno 2005. godine. Formirali smo i rasadnik samo za naše potrebe. Svake godine sadimo po par hektara, a na hektar ide oko 300 do 350 sadnica, tako da ožilimo i proizvedemo oko 3.000 sadnica. Nismo mogli nabaviti kvalitetne sadnice, pa smo odlučili da krenemo sami u proizvodnju. U rasadniku imamo četiri radnika koji konstantno održavaju rasadnik i zasade topole. Dostigli smo željeni nivo sadnica, a plantaže su nam jako čiste i na zavidnom nivou - kaže Veljko Vlajković.

- Zemlja je sada postala vrlo skupa, a mi bismo hteli nove zasade, ali kako u našem kraju ima mnogo državne zemlje koja je u parlogu, koja se ne obrađuje, mi ćemo pokušati da dobijemo tu zemlju u zakup na određeni period kako bi mogli da proširimo zasade  plantaže euro-američke topole. Na taj način bi obezbedili sirovinu za našu  proizvodnju, a posebno je značajan pozitivan uticaj naših zasada na ekosistem – dopunjava sina Mićo i dodaje da se njegova firma nalazi u blizini Železare Smederevo koja je veliki zagađivač okoline. 

- Apsurdna je činjenica da smo od lokalne samouprave pre tri godine, na osnovu Uredbe Vlade RS, dobili rešenje da je naša firma, koja se bavi preradom drveta, stavljena u kategoriju visokih zagađivača ekosistema. Na osnovu toga oporezovali su nas 200.000 dinara godišnje. Tu stvarno nema logike, jer Železara HBIS, koja je milion puta veći zagađivač, tu ekološku taksu plaća godišnje samo 2 miliona dinara. Da bi smanjili te namete, morali smo menjati šifru delatnosti. Sada smo pod šifrom proizvodnja gajbica za voće i povrće, a taksa za zagađenje nam iznosi 100.000 dinara godišnje... Drugi apsurd je što već 10 godina plaćamo porez za invalidnost. U početku to je bilo petnaestak hiljada dinara, pa se nismo bunili. Međutim sada ta taksa za dva invalida, mesečno iznosi blizu 100.000 dinara. A mi, logično je, u proces proizvodnje ne možemo uključiti invalide, ali taksu moramo platiti... Pa onda taksa za isticanje firme, lokalna taksu za zagađenje i niz drugih nameta koje mi teško možemo da izdržimo, pogotovo u ovo krizno vreme velikih poskupljenja sirovine, energije, svega... Da ne pominjem ugovore sa JP Srbijašume koji idu kako kada, krenu, pa stanu. Nismo dobili ni jedan kubni metar ogrevnog drveta bukve za proizvodnju briketa i peleta, a moje kolege u okruženju dobijaju po par hiljada kubika za preprodaju, a nemaju instalirane drvoprerađivačke kapacitete i nemaju zaposlene ljude. Pa se pitam, na osnovu čega trupce i drvo iz državnih šuma dobijaju oni koji nemaju ni pilanu ni jednog zaposlenog. Nema javnog uvida, sve se radi sakriveno, a svi mi među sobom znamo šta se radi i ko koliko vredi... Za dvadesetak pilana u Podunavsko-Braničevskom okrugu nema trupaca, a sirovina se iz Kučeva, Majdanpeka i Požarevca vozi po 250 ili 400 km za Ivanjicu, Novi Pazar, Loznicu, Novi Sad, Temerin, Pivnicu, Prijepolje...

- Ali neću da se žalim, ne vredi... Uostalom imam je razloga da budem srećan i zadovoljan, da budem ponosan na oca Uroša, još vitalnog penzionera koji je dočekao da mu i unuci rade u firmi koju je on osnovao, tako da Strugara Uroš spada u malu grupu od 2,4% privatnih firmi u našoj zemlji koju će voditi treća generacija! Ponosan sam na svoju majku Stanu i svoju suprugu Biljanu koje su sve vreme brinule o našem domaćinstvu. I posebno sam ponosan na svoju decu, svi će imati završen fakultet i nadam se da će unaprediti našu firmu. Naučili su da rade pošteno i odgovorno, onako kako se u našoj porodici uvek radilo - kaže na kraju našeg razgovora Mića Vlajković.

Članak je preuzet iz časopisa DRVOtehnika broj 75, jul 2022.