STARI HRAST remek-delo primenjene umetnosti od drveta
Početkom novog milenijuma čini se da se više nego ikada oseća potreba za revalorizacijom i preispitivanjem fenomena srpskog nacionalnog stila. Pokret njegovog traženja obeležio je epohu u našem neimarstvu od sredine 19. do sredine 20. veka, i u pojedinim razdobljima on je bio vrlo snažan ili čak dominantan graditeljski pravac. Jedan od glavnih savremenih protagonista pravca oživljavanja nacionalnog stila jeste arhitekta Relja Kostić, koji u našoj sredini već više decenija ima status istaknutog slobodnog umetnika.
Motel Stari hrast, remek-delo primenjene umetnosti od drveta
Deo enterijera restorana Stari hrast
Krovna konstrukcija
Po diplomiranju na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Kostić odlazi na specijalizaciju u nemački grad Vupertal, kod arhitekte Hajnca Kislera. Nakon ovog dvogodišnjeg iskustva formiraće se trajno opredeljenje za kontekstualnost arhitekture, koje će redovno spajati sa svojim urođenim afinitetom - lepim i pažljivo osmišljenim arhitektonskim detaljem, projektovanim gotovo uvek u razmeri 1:1. Na samom početku Kostićevog arhitektonskog opusa stoji motel „Stari hrast” kod Velike Plane, sagrađen još 1965. godine (sa M. Jevremovićem i S. Milićevićem), koje je ovog autora uvelo na velika vrata u svet srpske arhitekture. Na ovom zdanju posebno je došla do izražaja naklonost prema tradicionalnom graditeljskom fondu šumadijskog tipa, u čijem je srcu objekat smešten. Ideja je saopštena na savremen način, uz modernu i smelu konstrukciju i kompleksno iskorišćenje likovnih mogućnosti materijala, i u onovremenoj štampi objekat je odjeknuo kao „najmoderniji motel na drumovima Jugoslavije”. Bio je to prvi značajniji bljesak srpske nacionalne tradicije u internacionalnim vodama, inaugurisan kroz najpoznatije evropske arhitektonske časopise. Kroz čitav potonji opus Kostić će se često rukovoditi premisama stečenim iz ovog iskustva. Srpska tradicija postaće nezaobilazni deo njegovog arhitektonskog vokabulara već na prvom narednom, kapitalnom ostvarenju - kompleksu Sunčani vrhovi – Konaci na Kopaoniku, a odmah zatim i na hotelima „Olga Dedijer”, „Putnik”, „Brzeće” i „JAT” na istoj planini. U istom duhu reminiscenija i evokacija etnosa biće koncipirani i hoteli „Srebrno jezero“ u Velikom Gradištu, „Izvor“ u Aranđelovcu, „Tron” na Divčibarama i kompleks Banje Guber u Srebrenici (Bosna). Sedamdesetih godina u stvaralaštvo Relje Kostića ući će i intenzivno interesovanje za arhitekturu lovačkih kuća (u Kamarištu, Bačkom Petrovom selu, Brčku i dr.), osmišljenih kao sinteza srpske tradicije sa germanskim izvornim prototipom, i sa dominantnom materijalizacijom u drvetu.
Motel STARI HRAST, smešten na tačno stotom kilometru autoputa Beograd-Niš, ime je dobio po drvetu hrasta starom preko 600 godina, najstarijem drvetu te vrste na Balkanu, pored koga je podignut. Ne slučajno, hrast je upotrebljen kao dominantni materijal za gradnju. „Srpske kuće za prenoćište” predstavljaju prizemne kubuse od maltera i drveta, nadvišene masivnim kosim višeslivnim krovovima. Spolja imaju doksate kao nezaobilazni element narodnog neimarstva, dok je unutrašnji prostor ukrašen ćilimima, tronošcima, soframa, klupicama, stolovačama, solarnicima, sinijama, škrinjama, rezbarenim komodama, ognjištem sa bakračem… Svi ti predmeti i komadi mobilijara predstavljaju unikate izrađene od drveta u raskošnom duborezu. Upotrebljeno drvo je bio slavonski hrast, a radionica koja je izvela ove predmete prema originalnim Kostićevim crtežima bila je „Renesansa” - beogradska duborezačko–stolarska radnja Dobrivoja Romčevića. Ovaj fond dela primenjene-umetnosti u drvetu, sa ukupnim enterijerom motela, ubrzo je postao nadaleko čuven, ušavši u antologije srpske umetnosti. Međutim, do danas se sačuvao njegov vrlo mali deo, i jedini celovit trag zadržao se na fotografijama.
Tronožac sa dva solarnika, motel Stari hrast
Stolovače, stolice za goste
U restoranu motela stolice su rešene uglavnom kao drveni tronošci u duborezu. Tronožac je prisutan u nekoliko varijanti – kao niska stolica, kao stolica standardne visine za sto ili sofru, i kao stolovača – stolica za gosta koja je specijalno ukrašena. Ima i stolica sa četiri noge, kao i različitih klupa (najspecifičnija je sinija – bogato izrezbarena klupa sa rozetama i šest nogu). Od nameštaja su još bili prisutni stolovi (sofre različite veličine tj. namenjene različitom broju gostiju, sa dve, tri ili četiri noge), duborezne komode, škrinje – sanduci za posteljinu. Glavni ulaz u objekat vodi u recepciju koja je osmišljena u potpunosti u drvetu i duborezu, sa suvenirnicom kao sastavnim delom. Goste su dočekivale domaćice u narodnoj nošnji uz tradicionalno srpsko posluženje za doček. Delovi restorana bili su osmišljeni kao tradicionalno srpsko ognjište sa bakračem.
Recepcija restorana Stari hrast sa suvenirnicom
Sinija sa šest nogu i četiri rozetne
Po projektu arhitekte Kostića izvedeno je i opremanje motela umetničkim slikama, pa su se tako u ovom ambijentu našli štafelajni komadi najcenjenijih slikara tog vremena: Kosare Bokšan, Petra Omčikusa, Nebojše Mitrića, Bate Mihailovića, Milana Marinkovića Cileta. Jedan od zidova hotela krasila je i gigantska tapiserija Kosare Bokšan.
Šumadijsko nasleđe lokaliteta motela i blizina brojnih spomenika iz slavnih perioda nacionalne istorije (manastiri Ravanica, Manasija, Koporin i Pokajnica, kao i Topola sa Oplencem), logično su odredili tradiciju kao izvor stila Kostićevog objekta. Zbog svega toga, jedan od primarnih kvaliteta kompleksa jeste taj što novosagrađeni fond nema tendenciju da se postavi kao veštački i nametljivi, ili pak monotoni i pasivni deo ambijenta, već kao njegov prirodni nadgradak koji likovno učestvuje u opštoj lepoti i značaju krajolika. U procesu enterijerskog uređenja vidljiva su osnovna autorska opredeljenja kao što su toplina i prijatnost izraza, udobnost i neprikosnovena funkcionalnost. Prostor poseduje lakoću i domišljatost u organizaciji, uz osmišljavanje bogatih i raznolikih sadržaja. Arhitektonski jezik je rafiniran, iskren i čist, inspirisan stvarnim životom ovog lokaliteta, sa sposobnošću da probudi najdublji, genetski senzibilitet srpskog čoveka prema svojim korenima.
Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 36, oktobar 2012.
