top-tech
Mailing lista
Pošaljite nam svoju E-Mail adresu i dobijaćete redovna obaveštenja u vidu newsletter-a.
Sigurnosno pitanje, molimo saberite dva broja:


JST         1HY      
  2    D    K S   T9E
  T   TOY   Y3G      
  6    9    R J   Y94
  P         GLO      
Pretraga  
Članci i autorski tekstovi

Složenost prirode šume je takva da smo dosad po njoj samo zagrebali

Kao mlad inženjer, na početku terenskog radnog angažovanja, shvatio sam da poslovi na uređivanju šuma postepeno prelaze u mehaničko odrađivanje potpomognuto nezavidnim položajem i odnosom šumarske struke prema toj vrsti posla. I danas se „uređivanje šuma“ ili planiranje gazdovanja šumama od većine zaposlenih u struci isključivo posmatra kao trošak iako je plan i planiranje jedna od četiri pretpostavke održivog upravljanja šumama.

Prirodno, šuma je za šumarske stručnjake učionica na otvorenom i što više učite sve je više nepoznanica u odnosu na složenost kompleksa i procesa u njemu definisanog kao biogeocenoza, a time i podstrek za dalje edukovanje i saznanja, jer složenost prirode šume je takva da smo dosad samo po njoj zagrebali...

Moj fokus je bio na ekologiji (tipologiji) šuma, višefunkcionalnom korišćenju šuma, održivom gazdovanju, integralnom i integrisanom planiranju, a u poslednje vreme adaptivnom i prirodi bliskom gazdovanju - kaže prof. dr Milan Medarević.


Naš sagovornik prof. dr Milan Medarević
 
Časopis DRVO-tehnika nastavlja seriju razgovora sa onima koji su decenijama nesebično, odano i uporno radeći na Šumarskom fakultetu u Beogradu obeležili rad ove visokoškolske ustanove i ostali u sećanju kolegama i velikom broju studenata, danas inženjera koji rade širom naše zemlje i regiona.
Ovoga puta naš sagovornik je uvaženi profesor dr Milan Medarević, čovek koji se u svom naučnom i nastavnom radu uporno i dosledno držao principa šumarske struka.
Uz zahvalnost što ste odvojili vreme za razgovor, molim Vas, gospodine profesore, da nam za početak kažete otkud Vi u šumarstvu, da li je u pitanju porodična tradicija, neka posebna orijentacija ili možda slučajnost?
– Ja sam rodom iz Drvara koji je bio siguran ambijent za zaposlenje već po završetku srednje škole. Drvar je zauzimao značajno mesto u razvoju šumarstva i drvne industrije u BiH, kao i u Kraljevini Jugoslaviji...
– U Drvaru je počelo intenzivno korišćenje šuma u BiH po dolasku Austrougarske. Na konsultativnoj skupštini 15. 08.1900. godine osniva se preduzeće Bosanska šumska industrija a.d. Otto Steinbeis Dobrljin Drvar (prema B. Begoviću,1982). Delovanje novoosnovanog akcionarskog društva se proširilo na celu BiH. Osnovni sadržaj sklopljenog ugovora odnosio se na dugoročnu eksploataciju šuma zapadne Bosne. Ubrzo zatim podiže se pilana i celuloza u Drvaru, gradi se železnička pruga uskog koloseka Klekovača-Potoci-Resanovača. Uređajni elaborat je urađen 1900. godine. Šume su bile prašumskog karaktera. Bruto sečivi prinos je iznosio 460.000 m3 godišnje od čega je 230.000 m3 za pilansku preradu. Interesantno je da je očekivani neto prinos razvrstavan na korisno i ogrevno drvo. Prvi radnici su bili stranci iz karpatskih zemalja i Austrougarske, manjim brojem iz Slovenije i Hrvatske. Inženjerski stručni kadar je uglavnom bio iz ovih zemalja. Ubrzo zatim im se pridružuju domaći radnici uz znatno manja primanja. Već početkom 20. veka jača radnički pokret, a interesantan je podatak o gradnji tri tenis terena u to vreme u Drvaru. Preduzeće je po završetku Drugog svetskog rata bilo okosnica „ŠIPADA“, koji proizvodnju širi na proizvodnju vrlo kvalitetne stolarije. U ovim šumama su između dva rata radno boravili eminentni šumarski stručnjaci poput akademika Žarka Miletića i dr Tregubova.
– U „ŠIPADU” i nešto kasnije fabrici celuloze i papira, posle Drugog svetskog rata se zapošljava većina radno sposobnog stanovništva u Drvaru. Tu su započinjali radni vek neki od poznatih šumarskih stručnjaka, spomenućemo prof. Stevicu Stefanovića, inž. Dimitrija Buru, inž. Vujadina Grubora, inž. Bogdana Rodića i mnoge druge. Osniva se Šumarska tehnička škola koja je pored redovnog četvorogodišnjeg školovanja, organizovala razne kurseve i vršila dokvalifikacije kadrova u šumarstvu. Škola je imala vrlo kvalitetne ljudske resurse i pored šumarskih inženjera iz Drvara na čelu sa direktorom škole, profesorom Nikolom Bosnićem, rekao bih našim drugim roditeljem, u njoj su radni vek započeli mladi šumarski inženjeri koji su došli sa Univerziteta u Beogradu (inž. Dragiša Gavrilović, kasnije profesor Entomologije na Šumarskom fakultetu u Sarajevu, inž. Petar Đorđević, inž. Predrag Ćalović, inž. Rade Tepavac sa Šumarskog fakulteta u Sarajevu, inž. Milan Đihov, inž. Staka Gvozdenović, inž. Verica Nikolin i drugi). Oni su sa sobom doneli nove navile i univerzitetske udžbenike njihovih profesora, tako da smo kasnije na Fakultetu samo ponavljali gradivo. Školu u Drvaru su završili, između ostalih, kasnije poznatih šumarskih stručnjaka, inž. Milan Rodić i prof. Ljubomir Letić.
– Moj otac je radio kao zanatlija (remenar) u pilani „ŠIPAD”. Ja sam, u slobodno vreme, odrastao sa dedom i babom podno Lunjevače i šuma mi je bila prirodno okruženje... Kako je „ŠIPAD” bio siguran kolektiv za buduće zaposlenje, a voleo sam šumu, jer sam prateći dedu prisustvovao odabiru stabala i cepanju duge, često viđao tetreba, srnu i slušao priče o vuku i medvedu na Luljevači i Klekovači, Šumarska tehnička škola je bila  nezaobilazna u mom budućem obrazovanju. Uostalom poznavao sam dosta šumarskih tehničara koji su lepo živeli u šumi i od šume... Nažalost od škole je, posle bombardovanja u poslednjem ratu, ostala samo ruševina.
– Kako sam sazrevao sve više me je obuzimala misao o daljem školovanju, a Beograd je bio dobar izbor. U to vreme na Fakultetu je bilo toliko drvarčana da smo mogli otvoriti departman i kod kuće, i to na sva četiri sadašnja odseka. Oni su po povratku u Drvar činili stručnu okosnicu razvoja korišćenja šuma i nisu prekidali komunikaciju sa matičnim fakultetima na kojima su završili studije. Moja generacija je imala sreću jer je na Fakultetu zatekla stare iskusne profesore predane struci, često nemačke ili francuske đake sa izuzetnim originalnim iskustvima, te sam ih ponekad u dokolici i zvao originali (danas često nije tako i volio bih da me život demantuje). Za vreme studija trudio sam se da ih što pre privedem kraju zbog nezavidne finansijske situacije, samo je otac radio, a nas dvoje smo školovani. Bila je to tada tipična priča radničkog proleterijata.Tako sam prvi diplomirao u generaciji 1970/71 godine, a nakon diplomiranja, volontirao sam kod prof. Dušana Jovića na poslovima obrade i unošenja podataka sa stacionarnih oglednih površina – seća se profesor Medarević.
 
Kako je došlo do orijentacije da se bavite naučno-nastavnim radom?
– Po završetku studija doneo sam odluku da ostanem u Srbiji, u Beogradu i u tom smeru sam se radno orijentisao. Kratko, do vojske, uz podršku profesora sa Uređivanja šuma, bio sam angažovan u tadašnjem Birou za uređivanje šuma Republike Srbije (sada delu JP „Srbijašume“ za planiranje i projektovanje) na istoimenim poslovima na terenu. Po odsluženju vojnog roka vraćam se u Beograd i uspevam da se u redovnoj proceduri zaposlim u navedenom birou. To mi je, u odnosu na želju za učenjem i primenom teorijskog znanja u praksi, u potpunosti odgovaralo. Prirodno, šuma je za šumarske stručnjake učionica na otvorenom i što više učite sve je više nepoznanica u odnosu na složenost kompleksa i procesa u njemu definisanog kao biogeocenoza, a time i podstrek za dalje edukovanje i saznanja.
– Pri tom sam imao sreću da mi neformalni mentor bude inž. Pavle Čuković, koji je sa mnom nesebično delio svoje radno iskustvo. Ipak posle dve tri godine rada shvatio sam da terensko radno angažovanje postepeno prelazi u mehaničko odrađivanje potpomognuto nezavidnim položajem i odnosom šumarske struke prema toj vrsti posla. I danas se „uređivanje šuma“ ili planiranje gazdovanja šumama od većine zaposlenih u struci isključivo posmatra kao trošak iako je plan i planiranje jedna od četiri pretpostavke održivog upravljanja šumama.
– Kako su neki radni problemi stručnog karaktera iziskivali dodatno učenje jednostavno sam zaključio da je rešenje u upisu poslediplomskih studija na Katedri uređivanja šuma.Tako sam i učinio. Međutim, skoro celogodišnji period vremena mladi inženjeri, među njima i ja, smo provodili na terenu prikupljajući podatke na sastojinskoj inventuri šuma tako da je malo vremena ostajalo za učenje i ono je u početku bilo nušićevski, jedna školska za dve godine. S druge strane izraženo  (ne)razumevanje u okviru kolektiva, posebno ljudi koji su donosili odluke, koje je bilo na liniji „nama treba radnik, a ne magistar“, bilo je posebno inspirativno. Sve me je to teralo u razmišljanje šta dalje, a dilema je relativno brzo rešena konkursom za popunu upražnjenog radnog mesta na predmetu Uređivanje šuma, odlaskom prof. D. Milojkovića u penziju, čiju sam javnu podršku imao. Već u novembru 1989. bio sam zaposlen na Šumarskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. I tad sam počeo intenzivnije da se bavim naučno istraživačkim radom težeći pri tom na praktičnoj primenjivosti dobijenih rezultata. Fokus je bio na ekologiji (tipologiji) šuma, višefunkcionalnom korišćenju šuma, održivom gazdovanju, integralnom i integrisanom planiranju, a u poslednje vreme adaptivnom i prirodi bliskom gazdovanju – kaže prof. dr Milan Medarević.
 
Čega se posebno sećate iz tog perioda?
– Kad je u pitanju period studiranja to su pre svega autoriteti u profesorskom kadru školovani negde u inostranstvu i puni životnog iskustva koje su na nas prenosili.
– Posle diplomiranja to su terenski radovi na uređivanju šuma u širem smislu i upoznavanje sa složenom prirodom šume. U sećanju mi je ostala rečenica inž. Čukovića „Nemaju dve šume (sastojine) iste“. Imao sam sreću da sam pod rukovodstvom prof. Dušana Jovića, i angažovanje prof. Branislava Jovanovića, prof. Staniše Bankovića i drugih, odmah bio uključen u tipološka istraživanja sremskih lužnjakovih šuma, potom šuma Fruške gore, šuma Goča i Vrnjačke Banje. Kasnije smo poslove na planiranju gazdovanja šumama proširili na NP „Đerdap”, NP „Kopaonik”, NP „Taru” u pojedinim smo zatvorili i četiri uređajna perioda. 
– Uporedo s tim aktivnostima bili smo skoro sve vreme u kontinuitetu angažovani na projektima zajednice nauke, koji su se realizovali u šumama kojima gazduju JP „Srbijašume“ i JP „Vojvodinašume“.
– Dvaput sam ujagmio studijski boravak u inostranstvu, što je izuzetno iskustvo, a mladim ljudima koji počinju sa učenjem i tada, a i danas nešto što je nezaobilazno.
– Od 1983. godine pa sve do danas sam član radne grupe za izradu prostornih planova Srbije, a i više desetina planova na regionalnom, opštinskom nivou i u zaštićenim objektima prirode.
– Na kraju bih izdvojio angažovanje na prvoj nacionalnoj inventuri šuma (NI) Srbije 2004. do 2008. godine, uz donaciju norveške vlade i u saradnji sa Norveškom šumarskom grupom.
– Ipak najradije se sećam rada sa 40 generacija studenata od kojih je svaka imala neku posebnu karakteristiku po kojoj se izdvajala od prethodnih. Rad sa mladim studentima akademcima je privilegija onih koji su se dograbili tog posla jer kod njih je svako iskustvo i upoznavanje sa pojedinim naučnim oblastima novo. Jednom prilikom, i odavno, kad sam ovaj stav ushićeno izneo pred jednim poznanikom spustio me je na zemlju konstatacijom „mora i to neko“. Ukoliko volite svoj posao lako ih je bilo ubediti u istinitost saznanja koja im prenosite. Skoro mi se žalio jedan student da danas ima profesora koji neće da im prenesu lično znanje, ostao sam bez reči.
– Takođe je značajno iskustvo vezano za prodekansku i dekansku funkciju koju sam obavljao u periodu 2009. do 2015. godine, kroz koje sam bliže upoznao ljudski karakter i slojevitost kolektiva po dubini. Ono što je ipak rezultat u tom vremenu je rekonstruisan i proširen studentski centar na Goču uz finansijsku pomoć EI Banke.
– Uveden novi koncept obrazovanja pod nazivom „Bolonja“ najradije bih zaboravio. Kad bih se sad pitao, ono što bi promenio to je uvećanje boravka studenata u šumi, u pogonu, u rasadniku, na terenu. Učionica na otvorenom je najbolje očigledno učilo.
– Danas je centralni problem zapošljavanje mladih ljudi. Politika i politizacija se uvukla u sve pore našeg života, i dobijanje posla u sadašnjim okolnostima prati intenzivna „trgovina položajem“.To više nije specijalnost na partijskom nego na državnom nivou. Kad smo videli zadnji konkurs za mesto šumarskog inženjera-pripravnika. Ja se toga ne sećam – sa tugom kaže profesor Medarević
 
Mislite li da biste danas radili nešto drugačije?
– Iako sam napred izneo uglavnom pozitivna iskustva u radnom i životnom veku, često sam išao putem kojim se teže ide. Ipak, po onoj narodnoj ko zna zašto je to dobro tako je i ispalo. Svako iskustvo je dragoceno makar i negativno i, kod imalo pameti, uči nas kako treba ili ne treba. Kad bih rekao da bi drugačije onda to ne bih bio ja.
– Moji saradnici su me, vrednujući valjda moje dosadašnje radno angažovanje, predložili za nagradu za životno delo, koja mi je dodeljena povodom 100 godina fakulteta.
Uz iskrene čestitke za zasluženo priznanje, pitam Vas gospodine profesore, kako cenite nivo razvoja srpskog šumarstva u odnosu na druge evropske zemlje?
– Kontaktirajući kolege iz šumarske struke u različitim pozicijama može se zaključiti da je znanje naših inženjera na evropskom nivou, to je njihova ocena. Ponekad je kod pojedinaca u nas bio prisutan i ličan potcenjujući stav. To nikako nisam mogao prihvatiti, pa sve se uči. Ono što valja istaći je brzina tehnološkog napretka na globalnom nivou i otuda potreba za celoživotnim učenjem. Kad smo 2003. godine kupili jednu elektronsku prečnicu, čuvali smo je kao suvo zlato. Na kraju, posle dve godine, kad smo je izneli na videlo već je bila zastarela. Razvoj elektronike i informatike je uneo nepojmljiv progres u razvoj alata i u šumarstvu i ne sme se opustiti i ispustiti ni tren u učenju. A složenost prirode šume je takva da smo dosad samo po njoj zagrebali...
– Nažalost samo šumarstvo kao bitan sektor i struka, jer šume čine oko 30 % teritorije naše države i bitan su činilac kvaliteta životne sredine (zbog višestrukih ekoloških usluga i učinaka), nije bilo u dovoljnoj meri uvažavano, a nije ni danas. Problem u poslednjih 30 godina, ratni i poratni period, je teška politička i ekonomska situacija i šuma od polifunkcionalnog realnog sistema je ispunjavala funkciju likvidnosti a ostale su spominjane kao potencijal. I kod ove poslednje, drvo je ponekad prodavano u bescenje.
 
Da li se u našem društvu uviđa koliki je značaj šume i šumarstva, posebno kako na to gleda vlast i koliko i kako je organizacija šumarstva u funkciji šume i održivog razvoja?
– Značaj šuma je odavno realno istican, a kako je poznavanje složenosti šume i njenih karakteristika napredovalo, neke su priznate kao vrednosti i širio se spektar koristi koje su danas obuhvaćene jednim imenom „ekološki učinci“. Ovo je bilo sadržano i u prvim zakonima o šumama ističući opštekorisne funkcije šuma. Posebno su izdvajana eroziona područja u kojima je šuma imala ključnu zaštitnu ulogu. Danas su te funkcije sastavni deo definicije održivog upravljanja šumama, pored imperativa održivosti, ranije trajnosti. S obzirom na starost pojma trajnosti u šumarstvu moglo bi se sa prilično pouzdanosti reći da je termin i nastao u šumarskoj struci, ako ne pre ono u 18. veku. Svest o širem značaju šume je po prvi put značajnije priznata pošumljavanjem Deliblatskog peska početkom 19. veka. Pančić je sredinom 19. veka pisao o presahlim izvorima o odsustvu poja ptica u Ibarskoj klisuri. Pošumljavanjem sedamdesetih godina prošlog veka je ovaj ambijent dobija novi izgled i nov sadržaj flore i faune.
Lično sam uviđajući tada značaj funkcija šuma u urbanim sredinama obradio temu vrednovanja prirodne opremljenosti šume za rekreaciju za koju sam dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda,1983. godine. Potom sam u okviru doktorata proširio temu na dotad priznate funkcije šuma...
– Danas smo svedoci svakodnevnog povećanja površine zaštićenih šuma u formalnom smislu, koje pružaju različite koristi. Tu prednjače NP koji su izdvojeni u posebna preduzeća, a većim delom površine šuma, u različitim režimima zaštite, gazduju JP Srbijašume i Vojvodinašume. Od ukupne površine državnih šuma u Srbiji samo 65% su prioritetno proizvodnog karaktera.
-Prethodno je realizovano uz podršku resornih zakona i stiče se utisak da je to dovoljno. Međutim, praksa nas često demantuje i država bi u skladu sa stečenim pravom na uživanje prirodne vrednosti morala priznati i prihvatiti i obaveze (finansijske) koje iz toga proističu. Naime i ekološki učinci danas se vrednuju i završavaju na ekonomskim pretpostavkama i ukoliko to ne prihvatimo kao fakat ne treba se upuštati u zaštitu i očuvanje bilo čega, konkretno šume. Uvek se održivost u višefunkcionalnom aspektu šuma završava sa tri univerzalna indikatora; zakonska pokrivenost, finansiranje i institucije. Pri tom su poseban problem privatne šume, a svedoci smo trenutno debate o sečama obnavljanja šuma na Fruškoj gori, što je ključni odnos države prema ovom problemu – objašnjava profesor Medrević.
 
Da li je zakonska regulativa dovoljan okvir za održiv razvoj i gazdovanje šumama?
– U svakom slučaju od zakona se polazi. I naš sektorski zakon počinje definicijom održivog upravljanja šumama. Suština je u tom da onaj koji ga je usvojio treba doslovce da ga primenjuje. Dobra ocena u tom smislu  je ocena DRI o Planu pošumljavanja Srbije 2020. godine, kojoj nemam što dodati. Jasno se ukazuje na to šta je bila obaveza struke u širem kontekstu, a ne samo pošumljavanje.
Uz zahvalnost za razgovor, molimo Vas, gospodine profesore, da kažete kakav je odnos šumara i drvoprerađivača, a kakav bi trebalo da bude? 
– Kada sam počeo da radim na Šumarskom fakultetu, često sam ujutro na hodniku sretao profesora Božidara Perovića (sa tada Odseka za preradu drveta), koji mi je na prvom susretu sugerisao značaj saradnje drvne industrije i šumarstva. Ko misli drugačije taj ne razume struku. U tom je imao punu podršku našeg profesora Živojina Milina. Ne samo u šumarstvu nego i inače ponekad je najlakše proizvesti problem, prodati i stvoriti dodatu vrednost... To su potpuno komplementarne struke. A zalagao sam se za mišljenje ne samo ove dve nego i struke zbog kojih su osnovana i druga dva smera na Šumarskom fakultetu (Odsek za hortikulturu i pejzažnu arhitekturu i Odsek za ekološki inženjering). Pa svedoci smo, bar lokalno, arčenja proizvodnog šumskog i poljoprivrednog zemljišta za gradnju bilo kog sadržaja, često bez ozbiljne ocene efekata u integralnom smislu – rekao je na kraju našeg razgovora profesor dr Milan Medarević.
 
D.B.