Skroman velika srpske nauke

„Među brojnim ličnostima rođenim na ovim nemirnim, balkanskim prostorima, koje su tokom XIX veka snagom uma i veličinom duha obeležile i odredile put, političkog, privrednog, kulturnog i naučnog razvoja srpskog naroda, ime Josifa Pančića zauzima, svakako, veoma značajno i časno mesto.”
(N. Diklić, 1996)

Ako hoćeš da uništiš jedan narod, onda mu prvo uništi šumu, govorio je Pančić

Josif Pančić je rođen 17. aprila 1814. godine (5. aprila po starom kalendaru) u selu Ugrine kod Bribira, ispod padina Velebita. Njegovi roditelji, siromašni seljaci, imali su petoro dece od kojih je Josip (posle prelaska u pravoslavnu veru postaje Josif) bio četvrto dete. Školovao se uz podršku strica Grgura u Gospiću, Rijeci i Zagrebu. Školovanje je nastavio na Medicinskom fakultetu u Pešti gde je doktorirao 1842. godine iz oblasti botanike.
Kao mladi lekar, doktor opšte medicine, 1844/45. godine započinje svoju praksu u Banatu. Pored lekarske prakse, mladi Pančić se intenzivno bavi sakupljanjem biljaka, insekata, primeraka ruda i minerala. Sa svojom zbirkom odlazi u Beč 1845. godine u Prirodnjački muzej radi determinacije sakupljenog materijala. Reklo bi se da je ovaj boravak u Beču odigrao presudnu ulogu u daljem Pančićevom životu. Naime, u Beču se upoznao sa Vukom Karadžićem i drugim mladim učenim ljudima iz Srbije. U Srbiji, po Vukovoj preporuci, dolazi maja 1846. godine, prvo u Jagodinu, a potom u Kragujevac kao lekar opšte prakse. Vršeći veoma savesno i predano svoje lekarske dužnosti Pančić sve intenzivnije ispituje i proučava biljni i životinjski svet, mineralne i lekovite vode, rude, mineralne i geomorfološke pojave. Proučavao je okolinu gradova u kojima je kao lekar radio. Istovremeno je pravio duže ekskurzije na planine centralne Srbije. Prvi put se popeo na Kopaonik juna 1851. godine radi proučavanja flore, faune, ruda i vode.

Za vreme svih oslobodilačkih ratova koje je Srbija vodila tokom druge polovine XIX veka, Pančić se uvek vraćao lekarskom pozivu i praksi, neposredno pomažući konačno oslobođenje Srbije.
S obzirom da flora Srbije do dolaska Pančića nije bila sistemski proučavana, on je pred sobom imao široko polje rada, ali i veliku odgovornost. U uslovima koji su u to vreme vladali u Srbiji, takvih istraživanja mogao se prihvatiti samo veliki entuzijasta i naučni zanesenjak. Bio je to pionirski istraživački poduhvat koji je iskazivao, pre svega, visoko i široko obrazovanje, istorijat i kritičnost u poslu.
Botaničar svetskog renomea
Pančić je bio veliki florista svoga vremena. Na svom kapitalnom delu FLORA KNEŽEVINE SRBIJE, objavljenom 1874. godine, radio je punih dvadeset i osam godina. Ova prva srpska Flora ubraja se među svetska kapitalna dela floristike i biljne taksonomije devetnaestog veka. Pančićeva Flora je bila osnova za izradu savremene FLORE SR SRBIJE, izdate od strane SANU (1886-1970).
U FLORI KNEŽEVINE SRBIJE sa DODATKOM Pančić je opisao 2.422 biljne vrste koje samoniklo rastu na ovom području. On kaže: „Flora Kneževini Srbije je neobično bogata, ne toliko brojem fela, o čemu se sada ništa precizno kazati ne može, koliko svojim monotipima ili biljkama samo njojzi pripadajućim i mnoštvom fela, koje iz istočnih i južnih strana do Srbije dospevaju”...

O značaju ovog Pančićevog dela N. Diklić, 1975. (1996) piše: FLORA KNEŽEVINE SRBIJE i u savremenim uslovima ima svoju, ne samo istorijsku, već i veoma veliku naučnu vrednost. Ovo se delo danas ravnopravno citira sa ostalim klasičnim delima evropske botanike i u najmodernijim florističkim publikacijama kao što su FLORA EUROPEA  (1964-1980), u izdanju Univerziteta u Kembridžu...

Među značajna monografska dela spada i FLORA U OKOLINI BEOGRADSKOJ koju je Pančić objavio 1865. godine. Delo je bilo vrlo popularno kao botanički priručnik namenjen školskoj i studentskoj omladini i za 27 godina doživelo je šest izdanja. U delu je opisano 1057 cvetnica razvrstanih u 427 rodova.
Monografsko delo ŠUMSKO DRVEĆE I ŠIBLJE U SRBIJI, objavljeno 1871. godine, smatra se za prvu dendrologiju kod nas. U ovom delu značajnom za oblast šumarstva, Pančić je opisao 189 vrsta drveća i žbunja od kojih je 174 vrsta samoniklo u Srbiji, dok je 15 vrsta stranog porekla, koje su se u novoj sredini adaptirale i aklimatizovale.
Analizirajući Pančićevu dendrologiju profesor B. Jovanović (1976), između ostalog piše: „Broj vrsta koji je ušao u ovu prvu dendrologiju naših krajeva, morao je biti ograničen prostorom kojega je zauzimala Kneževina Srbija... I ne sam taj ograničeni prostor, nego i njegova nepristupačnost, ograničili su Pančića na određeni broj vrsta. Trebalo je imati ne samo ogromnu energiju nego i lične hrabrosti da bi se pre jednog veka obišli nepristupačni planinski predeli Srbije radi sabiranja materijala i podataka...”

U Svetosavskoj besedi 1869. godine kao rektor velike škole Pančić se obratio velikoškolarcima i kolegama rečima: 
„Dopustite da vas odvedem u jedan prekrasan kraj Srbije, u kome sam često i rado boravio, da mu proučavam prirodu, u kome sam svaki put nahodio štogod novo, da vidim ili čemu da se divim, koji nisam nikada ostavljao, a da ne bih poželeo da se još jednom tamo povrnem, a to je Kopaonik i njegovo podgorje”. Ukazujući na osobenosti i bogatstvo ovog planinskog masiva u florističkom, geomorfološkom, rudnom i mineralnom pogledu, Pančić dalje veli: „Čuli ste čega ima na Kopaoniku i okolo njega, toga ili tome podobnoga ima gde više, gde manje po celoj Srbiji, ruda svakoga roda, lekovitih voda, prostornih šuma, plodnih polja, ugodno položenih vinograda i sve to čeka da se svestrano prouči i da se sazna šta gde treba da se uradi da nam se dobra i uživanja namnože. A na koga sve to čeka nego na vas mlada braćo, koji ste se naukama posvetili. Prionite onom živosti koja je vašoj srećnoj dobi urođena, da vreme koje vam je izmereno, što bolje upotrebite. Učite sve što vam prilika donese, a najbolje proučavajte svoju lepu postojbinu.“

Kao čovek svestrano stručnog i socijalnog interesovanja i velike opšte kulture, Pančić je ostavio veći broj popularno-stručnih članaka koji se odnose na probleme zaštite i unapređenja životne sredine i razumnog korišćenja prirodnih bogatstava Srbije. Prilikom zatvaranja Prvog izloga zemaljskih proizvoda, oktobra 1870. godine u Kragujevcu, Pančić je održao predavanje na temu: Nešto o našim šumama. Tom prilikom on upozorava svoje sunarodnike kuda vodi neplansko uništavanje šume i prirode u celini: „Ima takvih naroda koji su se (u tim šumama i svakojakom pitominom) u povoljnijim prilikama nalazili, koji su živeli u krajevima bogatim šumom i svakojakom pitominom, ali su vremenom svoje šume utamanili i tim, a zar i drugim kojim pogreškama političkim, pokvarili uslove za bolji život, te su polagano s vrha slave i bogatstva sišli do najvećeg siromaštva i opasnosti.” On se dalje obraća slušaocima vrlo jednostavnim, ali slikovitim rečima: „Mi smo šume nemilice sekli, ni najmanje se ne osećajući šta će od njih najzad biti i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi i nikad ništa u nju ne meće, pak koje čudo ako se najzad i najpunija isprazni, tako se i najprostranije šume utamne.”

Otkriće omorike

Velika naučna novost koju je Pančić izneo u stručnu javnost 1876. godine je otkriće omorike, za kojom je tragao skoro 20 godina. Kada je prvi put 1855. godine putovao po zapadnoj Srbiji, doznao je da u tom kraju raste omorika. Desetak godina kasnije, sa terena iz okoline Bajine Bašte poslate su mu grančice raznih četinara sa šišarcima na Licej u Beograd. Među njima je bilo grančica od neke nepoznate „fele” i to bez šišarica. Posle većeg broja putovanja po užičkom kraju, 1875. godine pronašao je nekoliko stabala omorike na planini Tari, kod sela Zaovine. Za vreme svih putovanja po ovom kraju, Pančić je bio u neprestanom iščekivanju da će u četinarskim šumama ovog kraja jednog dana ugledati novu „felu” koja nije ni bor, ni jela, ni smrča. U delu ŠUMSKO DRVEĆE I ŠIBLJE U SRBIJI (1871), on navodi ime omorika kao sinonim za jelu, jer kako sam kaže: „Omorika kao da je ime zajedničko ovoj i sledujućoj feli (jela i smrča), bar su mi moji znanci na jugu pokazivali pod tim imenom čas jelu, čas smrču, čemu u potvrdu ide i to, što se pod omarom na našem jugu razumeva šuma jelova i smrčeva, pak i borova ili uopšte ono što Nemci zovu Nedelwald” (četinarska šuma prim.).

Potvrdu svojih dugih istraživanja, oko 20 godina, da je u pitanju nova fela četinara objavljuje na nemačkom jeziku 1876. godine, gde pored detaljnog opisa upoređuje omoriku sa jelom i smrčom ističući morfološke razlike između omorike i srodnih azijskih vrsta. U monografiji o omorici na srpskom jeziku (1887), Pančić svrstava omoriku u red PICEA, što je pre njega učinio Purkine 1876. godine.

U znak posebnog poštovanja dela Josifa Pančića i njegovog otkrića omorike, jugoslovenska delegacija je na Svetskom šumarskom kongresu 1960. godine u Sietlu (SAD) zasadila kao spomen-drvo Pančićevu omoriku.

U posebnom izdanju Kraljevske državne štamparije 1887. godine, Pančić je objavio još jedno otkriće – reliktne zimzelene vrste lovorvišnje (Prunus laurocerasus) na Ostrozubu, u Vlasinskoj oblasti, na jugoistoku Srbije. Ovo otkriće novog najzapadnijeg nalazišta lovorvišnje izazvalo je veliku pažnju evropskih botaničara. Pančić je uspeo da za kratko vreme posle objavljivanja članka da pošalje grančice za oživljavanje u sve veće botaničke bašte Evrope (Cirih, Beč, Karlsrue i dr.), budući da plodove nije našao, te je dugo ostrozubski tip lovorvišnje – u narodu nazvana zeleniče, smatrana za sterilnu formu.

Prvi predsednik Srpske akademije nauka

Ukazom kralja Milana 5. aprila 1887. godine, Pančić je postavljen za prvog predsednika Srpske kraljevske akademije nauka sa mandatom od tri godine. Tada je srpsko učeno društvo podignuto na rang Akademije nauka koja ima 16 članova. Nažalost, prvi predsednik je ovu veliku dužnost obavljao vrlo kratko, tako da zbog bolesti i iscrpljenosti nije mogao prisustvovati prvoj godišnjici osnivanja Akademije. Iz bolesničke postelje je uputio pismo koje je upravo njegov naučni testament, jer posle toga živeo je samo tri dana. Pančić skromno, ali podsticajno poručuje svojim kolegama akademcima: „da se naša akademija u svim svojim radovima rukovodi samo istinom i strogo naučnom objektivnošću... Da se u spisima naše Akademije čuva čistota našeg lepog jezika onako kako nam ga narod daje. Dobro bi bilo da se ograničimo na one nauke koje se Srpstva i južnog Slovenstva, a naročito zemalja Balkanskog poluostrva tiču. Tu je naša prošlost zakopana, a tu mislim i da leži naša bolja budućnost, u koju ja čvrsto i nepokolebljivo verujem.”
Pančić je bio dopisni ili počasni član mnogih naučnih društava botaničkih, zooloških, prirodnjačkih, lekarskih, geoloških, širom Evrope.
E. Majer i N. Diklić su 1976. godine utvrdili analizom svih Pančićevih florističkih dela da je tokom svog plodnog četrdesetogodišnjeg rada na proučavanju flore Srbije i okolnih zemalja otkrio, taksonomski proučio, opisao i objavio, 121 za nauku novu biljnu vrstu, 50 novih varijeteta i 7 novih formi, što ukupno čini 178 za nauku novih taksona različite sistematske vrednosti.

Tokom poslednjih godina, uz pomoć naučnoistraživačkih metoda (citogenetske, biohemijske, serodijagnostičke i dr.) vršena su taksonomska proučavanja nekih pomenutih u sistematskom pogledu degradiranih Pančićevih biljnih vrsta (Diklić i Nikolić, 1981; Diklić i Stevanović, 1993. i dr). Rezultati ovih istraživanja su učinili da se neke degradirane vrste reafirmišu i vrate na prvobitni nivo vrste kako je Pančić pre više od stotinu trideset godina ustanovio.
Da bi biljke mogao proučavati uživo sa svojim učenicima, Pančić je osnovao prvu botaničku baštu u Srbiji, u dvorištu velike škole u Beogradu, 1874. godine.
Josif Pančić je umro u rano jutro 8. marta (25. februara po starom kalendaru) 1888. godine. Sahranjen je na groblju kraj crkve Sv. Marka u Beogradu. Posle Prvog svetskog rata njegove kosti prenete su na Novo groblje u Beogradu, gde su ležale do 5. juna 1951. godine, kada su Pančićevi posmrtni ostaci položeni na vrhu Kopaonika (2.017 mnv) u kameni mauzolej. Tako je 63 godine nakon smrti ispunjena velika želja skromnog velikana srpske nauke da se zauvek vrati Kopaoniku, koga je tokom života pohodio šesnaest puta.

Pančić otac sedmoro dece 
U vreme službovanja u Kragujevcu, Pančić upoznaje svoju životnu saputnicu Ljudmilu – Milku Kordon sa kojom se venčao u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji 30. januara 1849. godine. Venčao ih je iguman manastira Ravanica. U braku sa Pančićem, Milka je izrodila sedmoro dece, tri sina i četiri kćeri.
Septembra 1853. godine, Pančić je dobio srpsko državljanstvo i time stekao pravo da Ukazom ministra prosvete bude postavljen za stalnog profesora jestastvenice (prirodne nauke) na Liceju u Beogradu. Na dužnosti profesora Liceja i Velike škole, Pančić je proveo pune 34 godine (1853-1887).

Članak je objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 77, april 2023.