top-tech
Mailing lista
Pošaljite nam svoju E-Mail adresu i dobijaćete redovna obaveštenja u vidu newsletter-a.
Sigurnosno pitanje, molimo saberite dva broja:


1BS         F        
D U    Q    P 7   PJ7
7 N   K2A   TOC      
K I    G      2   YKT
M4J           5      
Pretraga  
Članci i autorski tekstovi

Servilna Srbija

Piše: prof. dr Ljubodrag Savić, Ekonomski fakultet u Beogradu

Prof dr Ljubodrag Savić
Prof dr Ljubodrag Savić, Ekonomski fakultet u Beogradu

Kad je pre nekoliko meseci još jedan trgovački lanac za samo par dana u Srbiji otvorio 16 prodavnica u 12 gradova, a kasnije i u još nekoliko mesta, govorilo se da će roba u tim trgovinama biti za 20 procenata jeftinija nego u drugim. Čini se, međutim, da na tržištu nije bilo znatnih pomeranja, a marketinška poruka ove kompanije (jednostavno, bolje, povoljnije) odjekuje na svim medijima... A skoro pre dve godine, posle decenijskog najavljivalja i uz pompeznu promociju sa vrha države, na naše tržište je došla renomirana svetska kompanija, specijalizovana za izradu i prodaju nameštaja. Zbog njene izgradnje, izmeštena je i rampa na auto-putu na ulazu u Beograd. Treći megalanac je locnran u srcu Novog Beogada, a za najbolju lokaciju se izborio vlasnik, koji se pozicionirao na zgarištu zgrade bivšeg Centralnog komiteta SK Jugoslavije. Ova simbolična promena, iako se desila na vrlo traumatičan način, u glavama petooktobarskih vlasti je označavala početak nekog novog doba, u kome će, kako su govorili, život građana biti skrojen po njihovoj meri.
Tradicionalno srpsko industrijsko društvo, strpljivo izgrađivano decenijama posle Drugog svetskog rata, preko noći je gurnuto u proces tranzicije, u kome su se pravila prečesto menjala. Srbija je izabrala model najsurovijeg liberalnog kapitalizma, u kome su za većinu važila nemilosrdna tržišna pravila. Povlašćeni status su imali strateški kupci (velike svetske kompanije), koji su na brzinu pokupovali najuspešnija srpska preduzeća, odnosno tržište, koje su one pokrivale (fabrike duvana, cementare, šećerane, pivare, lekovi, nafta...). Manji deo poslovne i političke elite je pazario preduzeća, izmorena dugogodišnjim sankcijama i varvarskim bombardovanjem, merkajući pre svega atraktivna građevinska zemljišta i poslovne prostore. Ostala industrijska preduzeća su prepuštena na „milost” procesu privatizacije ili gurnuta u famozni proces restrukturiranja, čiju cenu decenijske agonije plaćamo još uvek.
Većina radnika je ostala bez posla i dovoljnih i sigurnih primanja. „Spas” su ponudili strani investitori i neki naglo ojačali domaći tajkuni. Sektor usluga je procvetao, kao što je to u najrazvijenijim zemljama, što je za kreatore novog poretka bila potvrda da je Srbija na dobrom putu. Našu „sreću” su upotpunili svetski trgovački lanci i ekspoziture stranih banaka. Srbiju je preplavila nekvalitetna i jeftina (bofl) roba iz sveta. Neredovni prihodi i tanke zarade su rešavani poplavom, na prvi pogled, povoljnih kredita. Odjednom je sve bilo dostupno, i stan i kola, i letovanje i nov nameštaj i garderoba, jer su krediti nuđeni po sistemu „Uđeš, izađeš i gotovo”. Bajka je trajala do Svetske ekonomske krize, koja je Srbiju zapljusnula svom silinom 2009. godine. Mnogi su ostali bez posla, plata, perspektive...
Stvorena je srpska radnička klasa, „spremna” da prihvati pravila novog svetskog neoliberalnog poretka. „Glogov kolac” za srpske radnike je bilo donošenje Zakona o radu 2010. godine, od strane partija leve orijentacije (!?). Vlasnicima kapitala su dati u ruke i „nož i pogača”. Radnici su bili trošak proizvodnje, a efikasna tržišna ekonomija podrazumeva smanjivanje svih vrsta troškova, pa time i za njihove plate. Ali to ne znači samo manje zarade već i rad na crno, bez adekvatne zaštite, nedeljom, praznikom i u trećoj smeni, bez plaćenih doprinosa i poreza, sa kašnjenjem plate od nekoliko meseci, pa do nekoliko godina, sa radom na određeno, na lizing od nekoliko sati...

U celu tu sliku dobro su se uklopili i svetski investitori. Ni oni neće da daju više nego što moraju. Od radnika se očekuje da na posao dolazi ranije, a sa posla odlazi sat-dva kasnije od predviđenog radnog vremena. U nekim trgovačknm lancima kasirke stoje svo radno vreme. Na pitanje zašto je to tako, rečeno je da je to praksa u razvijenom svetu. Moram da priznam da to nisam nigde video.
U poslednje vreme srpske vlasti pokušavaju ponovo da industrijalizuju Srbiju. Jednom izgubljena pozicija se veoma teško vraća. U globalnoj raspodeli Srbiji su pripali najmanje kvalifikovani, najjednostavniji i slabo plaćeni poslovi. Čak i za to moramo „debelo” da platimo, odvajajući visoke subvencije po novootvorenom radnom mestu i čineći čitav niz raznih ustupaka i olakšica. Statistički beležimo prilično dobre rezultate, suštinski nema značajnijeg pomaka, jer se godinama vrtimo oko trećine prosečnog iznosa BDP-a po glavi stanovnika Evropske unije.
Rafovi velikih trgovačkih lanaca su puni, ali malo ima srpske robe, a čini se sve je manje i kupaca.
Nezaposlenost pada, ali plate sporo rastu. Industrija se oporavlja, ali nema više domaćih giganata, koji su izvozili složene i visoko vredne finalne proizvode.
Da li je to ono novo doba u kome je život građana trebao biti skrojen po njihovoj meri, o kome su nam govorili u prvoj godini dvadeset prvog veka?

Tekst je objavljen u časopisu DRVOtehnika, jul 2019.