Projektovanje je mišljenje

Primeri savesnog i odgovornog dizajna su i dalje pre izuzetak nego pravilo

Iako naša drvna industrija beleži rast suficita, udeo finalnih proizvoda je i dalje mali, posebno onih koje je razvijala domaća pamet. U regionu se nekoliko kompanija probilo sa autorskim asortimanom na zahtevna tržišta i deo su najvećih svetskih smotri iz branše, pa verujem da će to iskustvo
poslužiti i našim proizvođačima. Radovi mladih odišu smelim, lucidnim, ali po pravilu slabo komercijalnim rešenjima. Cilj njihovih radova nije da kao takvi završe u proizvodnom asortimanu neke kompanije, već da oni sami budu prepoznati kao neko ko inovativno i autentično razmišlja. Kao rezultat rada sa studentima, Šumarski fakultet je prošle godine objavio moju knjigu – Realizacije, a to je prikaz najznačajnih studentskih projekata u proteklih deceniju i po, svojevrsno svedočenje da se može napraviti iskorak u stvaralaštvu i kad okolnosti nisu baš naklonjene. Regionalni, onda i međunarodni uspesi, su pokazali da imamo potencijal za koji se vredi boriti.a li društvo ne prepoznaje talenat ili on ne igra bitnu ulogu u sistemu, nemam odgovor, ali svakako postoji ozbiljan raskorak između ponude i potražnje. Za ovu struku je potreban i talenat i rad, a bez njih nema inovativnog i društveno odgovornog dizajna, pa zahtevna tržišta ostaju van našeg dometa – kaže naša sagovornica.

Jelena Matić, profesorka projektovanja nameštaja na Odseku za tehnologije drveta Šumarskog fakulteta, foto Marija Piroški

U nameri da svojim čitaocima približi jedan od perioda koji je označio prekretnicu u razvoju Odseka za tehnologije drveta Šumarskog fakulteta, redakcija časopisa DRVOtehnika pokreće seriju razgovora sa onima koji su obeležili rad ove visokoškolske ustanove. Naša težnja je da se pozabavimo aktuelnostima i, uvažavajući rad i izazove, približimo stvaralaštvo koje je ostavilo trag i među studentima.

Uvažavajući brojne predloge, naša prva sagovornica je Jelena Matić, profesorka koja deceniju i po sa ljubavlju kroz nastavu i vannastavni rad uči studente društveno-odgovornom dizajnu, u čijoj osnovi su održivo oblikovani i realizovani proizvodi od drveta.         

DT: Uz zahvalnost što ste se odazvali pozivu urednika časopisa DRVOtehnika za razgovor, uz zapažanje da dizajn danas uzima različite oblike i definicije, a Vi ste tom polju posvetili svoj rad, naše prvo pitanje glasi: Šta je uloga savremenog dizajna, u sudaru sa aktuelnim društvenim izazovima?

– Dizajn je pre svega multidisciplinarna oblast koja se bavi razvojem proizvoda za serijsku proizvodnju. Iako svest o disciplini sazreva tek početkom 20. veka, ona je pred konstantnim izazovima još od industrijske revolucije. Munjevit napredak tehničkih nauka, tehnologija, materijala, šire dopadljivih oblika i funkcija, nije bio praćen moralnim i pravnim kodeksima koji bi nas zaštitili od neracionalne proizvodnje i potrošnje. Sada se značajnom vidi borba dizajnera okupljenih oko Viktora Papaneka s kraja 60-tih i početka 70-tih, koji su bili snažni zagovornici društveno i ekološki odgovornog dizajna. Njihova kritika je možda najbolje sažeta u Papanekovim rečima: „Ubeđujemo ljude da kupuju stvari koje im ne trebaju, za novac koji nemaju, kako bi impresionirali druge koje nije za to briga“. Od tada je prošlo pola veka i mnoštvo inicijativa koje su se bavile ovom problematikom, ali čini se nedovoljno sistematski i efikasno. Primeri savesnog i odgovornog dizajna su i dalje pre izuzetak nego pravilo – kaže Jelena Matić.

DT: Kao stipendistkinja Vlade Republike Srbije i DAAD-a, prva za oblast umetničkog stvaralaštva, kao mladi pravite zaokret u nastavni proces na Šumarskom fakultetu. Šta ste zatekli i šta naučili? Čemu podučavate studente?

– Moj put je u početku samo meni bio logičan. Upisala sam studije na Odseku za dizajn nameštaja i enterijera na Fakultetu primenjenih umetnosti jer sam volela crtanje i uređenje prostora. Uporedo sam završavala studije na Odseku za tehnologije drveta na Šumarskom fakultetu, kako bi i moja racionalna i matematički nastrojena strana, dobila objašnjenja za ostvarenje maštarija sa papira. Naizgled nepovezane oblasti držala je logika izrade proizvoda koju sam upoznala još u dedinoj stolarskoj radionici. Činilo se da je put izabrao mene, a sva interesovanja vodila istom cilju – stvaranju nove vrednosti. Imala sam sreću da imam divne profesore i dobijem neophodne stipendije, što je rezultiralo upisom postdiplomskih studija na najbolje rangiranom univerzitetu za umetnost i dizajn u Nemačkoj – Burg Gibihenštajn u Haleu. Poziv sa Šumarskog fakulteta da predajem Oblikovanje proizvoda od drveta je bila prilika da prenesem u naš sistem dobra iskustva iz inostranstva i izučavanje dizajna koje u znatnoj meri uključuje realizovanje projekata. To što se uslovi studiranja kod nas značajno razlikuju u pogledu opremljenosti i mogućnosti finansiranja vannastavnih projekata, predstavljalo je svakako poseban izazov. Trebalo je puno toga improvizovati i prilagođavati, a iz svega je proistekao nov i osoben rukopis koji naša škola danas ima.

DT: Rezultati vašeg rada sa studentima, predstavljeni u vašoj knjizi Realizacije (Šumarski fakultet, 2018) učinili su fakultet vidljivijim – od Beograda do Kopenhagena, Milana, Pariza... Vaša predavanja na master programu pohađaju diplomci arhitekture, umetnosti i filozofije... Može li se s pravom govoriti o „školi oblikovanja“ na Šumarskom fakultetu?

– Knjiga je prikaz najznačajnih studentskih projekata u proteklih deceniju i po. To je svojevrsno svedočenje da se može napraviti iskorak u stvaralaštvu i kad okolnosti nisu baš naklonjene. Regionalni, onda i međunarodni uspesi, su pokazali da imamo potencijal za koji se vredi boriti. Zaboravljamo da fakulteti nisu samo mesta gde se mladi obrazuju, već se oni tu formiraju kao ličnosti, stiču uverenja i stavove. Da bi istrajali na putu vrednosti, potrebna je i podrška šire zajednice. Zato sam neizmerno zahvalna kolegama, posebno onima iz privrede, bez čijeg zalaganja ne bi bilo stotine izrađenih projekata, nastupa u zemlji i inostranstvu, inovacionog nastavnog centra i drugo. Zajedno sa studentima, utkali su deo energije u ono što je danas škola oblikovanja proizvoda od drveta na Šumarskom fakultetu. Zbog svega navedenog, postoji interesovanje mladih i za naše master i doktorske studije, posebno sa srodnih fakulteta, Arhitektonskog i FPU-a. Ta vrsta interdisciplinarnosti je dobrodošla i oplemenjuje naš nastavni proces.

Jelena Matić sa radovima svojih studenata, foto Orange studio

DT: Vaš pristup se izdvojio praktičnim rezultatima. Kakav je to model, i koliko su pedagoški izazovi, na primer stav o radu i usvajanju kriterijuma i veština, odraz aktuelnih vrednosti, a koliko selekcije i odnosa prema obrazovanju?

– S obzirom da je oblast dinamična i multidisciplinarna, sa puno varijabli i bez instant rešenja, trudim se da u nastavi prenesem principe oblikovanja kroz studije slučaja, pravilnu metodologiju i sveobuhvatnije sagledavanje faktora koji utiču na razvoj proizvoda. Vananstavno, i kroz master studije, nastojim da odemo korak dalje kako bi student stekao znanja i iskustva u svim fazama projektovanja, ali i u realizaciji svojih ideja u prototip, proizvod ili ugrađeni element enterijera. Naredni nivo je izlaganje radova stručnoj i široj javnosti i evaluacija povratne informacije. Sve to zahteva određeni kreativni potencijal, stvaralački naboj i kulturnu zrelost, pa tu ima i brojnih teškoća. One su svakako odraz društvenih (ne)vrednosti, ali i našeg obrazovnog sistema koji slabo neguje kritičku misao i dijalog, što posebno pogađa stvaralačke discipline. Zbog prirode materije i neposrednijeg oblika nastave, moj odnos sa studentima je intenzivniji, uviđam njihova raspoloženja i stavove, pa neretko dolazim u situaciju da obrazlažem zašto vredi ulagati u znanje. Maštam o danu kada neće imati tu dilemu – kaže profesor Jelena Matić.

DT: Uveli ste praksu otvorenih dizajn-radionica (podstičući međuuniverzitetsku saradnju) a uz podršku kolega i privrede, oživljavanje prostora fakulteta. Održivo oblikovana rešenja su nagrađivana, proizvode se, ima ih i iz polja „dizajn za sve“. Kako (p)održati nadahnuće?

– Za mene je saradnja sa univerzitetima kroz razmenu znanja i iskustava jedan od prioriteta u nastavnom procesu. Uz zajednički rad na istom zadatku, rezultati se lakše porede i vrednuju. Često znamo da se precenimo ili podcenimo, pa od pravilnih odmeravanja snaga, puno zavisi. Radionice su idealne za taj vid učenja, posebno jer se delom odvijaju i u proizvodnim pogonima kompanija sa konkretnim zahtevima i uslovima. Mi smo, moglo bi se reći, veterani u tom obliku rada. Do sada smo realizovali preko 20 domaćih i 3 međunarodne radionice. Na taj način su se naši studenti upoznali i radili sa kolegama iz većine zemalja regiona, ali i iz Rusije i Švajcarske. Ujedno, to je proces koji nadahnjuje i nas mentore, jer istražujemo teme koje nose svežinu i prosto zapaljivu energiju neposrednog stvaralaštva. Zbog svega toga istrajavamo i radujemo se novim izazovima.

DT: Gde su projekcije „inženjera za tehnologije drveta“, i šta je ključno za istraživače u ovom polju, imajući u vidu i izazove vannaučne prirode?

– Inženjeri za tehnologije drveta svakodnevno sarađuju sa kolegama arhitektama i dizajnerima. Rade na istom zadatku, ali svako ima svoja znanja, terminologiju i prioritete. Predmet gledaju iz dva različita ugla, pa često ima poteškoća. U poslednja tri akreditaciona ciklusa, nastojali smo da osposobimo profil koji će da smanji taj jaz i omogući bolje razumevanje obe strane, a samim tim i ojača saradnju na razvoju proizvoda. Proces je započet, ali potrebno je vreme i kontinuitet kako bi postao deo poslovne prakse. Iako naša drvna industrija beleži rast suficita, udeo finalnih proizvoda je i dalje mali, posebno onih koje je razvijala domaća „pamet“. U regionu se nekoliko kompanija probilo sa autorskim asortimanom na zahtevna tržišta i deo su najvećih svetskih smotri iz branše, pa verujem da će to iskustvo poslužiti i našim proizvođačima – kaže Jelena Matić.

DT: Pripremom i učešćem u izložbama vaši studenti su originalno upoznavali tržište – osluškujući struku i moguće kupce. Kakve proizvode će projektovati, i u kojoj meri je to u saglasju s domaćom industrijom?

– Na sajmovima nameštaja poput onih u Milanu, Kelnu, Kopenhagenu ili manifestacijama dizajna u Beču, Budumpešti, Istanbulu, Sofiji, Stavangeru, Parizu, Briselu, Zagrebu, Tirani, Sarajevu, Ljubljani... studenti su odmeravali snage i uviđali značaj autentičnog pristupa rešavanju problema. Izboriti pažnju u uslovima velike konkurencije i informacija, znači da ste se načinom razmišljanja pokazali vrednim nečijeg vremena. Radovi mladih zato odišu smelim, lucidnim, ali po pravilu slabo komercijalnim rešenjima. Cilj njihovih radova nije da kao takvi završe u proizvodnom asortimanu neke kompanije, već da oni sami budu prepoznati kao neko ko inovativno i autentično razmišlja. Zato u nastavi radimo elaborat „Projektovanje je mišljenje“, dok su teme crtačkih zadataka većinom provokativne, i izbacuju studenta iz komfora „tako se radi“ ili „rešenja su na internetu“, pa je upućen da se osloni na sopstvene snage, izbori sa sobom, a i sa mnom, što nije lako! Zbog nekonvencionalnog prilaza, komadi su često neobični i vide se pre kao umetnička dela. Ipak zbog jasnog inženjerskog uporišta, nalaze svoj put i do proizvođača, pa je tako SIMPO 2010. godine otkupio čak četiri studentska rešenja nameštaja. Još važnije od toga nam je da su svi ti mladi ljudi danas realizovani kao inženjeri koji odgovorno rešavaju zadatke.

DT: Podrška talentima medijski se aktuelizuje. To je od početka u vašem fokusu. Ima li nade i za „99% rada“ ili je talenat „živi štit“ tranzicionog rečnika?

– Ima više od 10 godina kako smo Maja Lalić, arhitektica i kreativna direktorka Miksera, i ja pokrenule projekat „Mladi srpski dizajneri“, a kasnije i regionalni „Mladi balkanski dizajneri“, da bi mladima omogućili vidljivost i neposredniju komunikaciju sa proizvodnim sektorom. Preko 3000 mladih ljudi je učestvovalo na konkursima i preko 150 prototipova je izvedeno i izlagano, a o međunarodnom priznanju svedoče nagrade i brojne objave u stručnim časopisima, ali i velika imena dizajna poput Konstantina Grčića, Jana Bolena, Folkera Albusa koji su ukazali poštovanje svojim učešćem u radu platforme. Kroz to iskustvo, obogaćena sam saznanjem koliko ima neverovatno talentovanih mladih ljudi, ali i poražena činjenicom da većina njih ne pronalazi svoje mesto u društvu. Da li društvo ne prepoznaje talenat ili on ne igra bitnu ulogu u sistemu, nemam odgovor, ali svakako postoji ozbiljan raskorak između ponude i potražnje. Za ovu struku je potreban i talenat i rad, i bez njih nema inovativnog i društveno odgovornog dizajna, a zahtevna tržišta ostaju van našeg dometa – zaključuje na kraju našeg razgovora profesorka Jelena Matić.

Intervju objavljen u časopisu DRVOtehnika, april 2019.