Praksa i teorija u neraskidivoj vezi

Časopis DRVOtehnika nastavlja seriju razgovora sa onima koji su decenijama nesebično i odano radeći na Šumarskom fakultetu u Beogradu obeležili rad ove visokoškolske ustanove i ostali u sećanju kolegama i velikom broju studenata, danas inženjera koji rade širom naše zemlje i regiona.  
Ovoga puta naš sagovornik je profesor dr Vojislav Bajić, čovek koji je u svom naučnom i nastavnom radu dugom više od tri decenije uvek nastojao i uspevao da poveže praksu i naučno-nastavni rad. U nastojanju da maksimalno poveže šumarsku praksu i nauku, učio je svoje studente društveno odgovornom radu, u čijoj osnovi su održivo gazdovanje i korišćenje šuma… Dočekuje nas na svom terenu, u kući za odmor, brvnari, dvadesetak kilometara udaljenoj od Beograda. Pravo iznenađene nas čeka u dnevnom boravku koji je svojevrsna izložba lovačkih trofeja. Saznajemo da se profesor Bajić, uz odgovoran naučno nastavni rad, dugo i uspešno bavi lovom… Naše teme su, međutim, šumarstvo i prerada drveta, njihov odnos i međusobna uslovljenost.

Uz zahvalnost što ste se odazvali pozivu za ovaj razgovor i uz konstataciju da ste se Vi, gospodine profesore, na Šumarski fakultet u nastavni proces uključili posle ozbiljnog i dužeg rada u šumarskoj praksi, molimo Vas da nam kažete koliko je to bilo značajno za Vaš naučno nastavni rad?
 
– Tačno je da sam kao šumarski inženjer osam godina radio u šumarskoj operativi gde sam praktično brusio naučeno za vreme studija, a onda sam se, spletom niza okolnosti, uključio u naučno nastavni rad na Šumarskom fakultetu gde je moj profesor i mentor bio profesor dr Sreten Nikolić. Moram reći da smo izuzetno korektno sarađivali, a kada već spominjem svoje profesore onda ću spomenuti dr Milutina Simonovića i posebno dr Vladislava Popovića od kojih sam dosta toga naučio, a vezano je za iskorišćavanje šuma, otvorenost i otvaranje šuma, sve to u funkciji korišćenja šuma. Bilo je tu još niz stručnjaka sa kojim sam sarađivao i od njih učio tokom više od tri decenije rada u nastavi, a ove sam izdvojio, jer od njih sam mnogo toga naučio, posebno od profesora Vladislava Popovića i Sretena Nikolića.
– Višegodišnje iskustvo u oblasti šumarske operative, kao i iskustvo koje sam stekao radeći u nastavi na Šumarskom fakultetu, potvrdili su moju orijentaciju da praksa i teorija moraju biti u neprekidnom jedinstvu, međusobno čvrsto prožete i naslonjene jedna na drugu, ili kako to kažu povezani ko nokat i meso. Zato sam neprekidno bio u kontaktu sa šumarskom praksom. To je neminovan i dobar spoj posebno zbog toga što je moja stručna i naučna disciplina kojom sam se bavio ceo svoj radni vek iskorišćavanje šuma.  

Često sam bio u prilici da čujem kako se šuma neguje sekirom. Kakav je Vaš stav po tom pitanju i da li šumarstvo počinje ili se završava iskorišćavanjem šuma?

– U šumarskoj teoriji ima različitih mišljenja gde treba smestiti iskorišćavanje šuma... Da li, naime, šumarstvo kao privredna grana počinje iskorišćavanjem šuma ili se završava iskorišćavanjem šuma? Uvek je bilo onih koji će reći da se proizvodnja završava iskorišćavanjem šuma, a neki će reći da ona tada počinje. Moj stav je malo drugačiji, ali miri pomenuta dva stava. Nisam u funkciji pomiritelja, ali hoću da kažem da šumarstvo kao privredna grana počinje, traje i završava sa iskorišćavanjem šuma. Jer, u životu jedne sastojine od njenog nastanka, pa do njenog ekonomskog kraja, dakle do seče i izrade šumskih sortimenata, iskorišćavanje šuma je prisutno, isto kao što je jednako prisutno kroz negu i zaštitu šuma, gde je ponekad radikalan metod zaštite upravo sekira. Tamo gde se ne može drugačije, gde treba ukloniti zaraženu sastojinu i videti šta dalje, mora se raditi sekirom. Govorilo se: šuma se neguje sekirom... I još je važno da sam svoje studente učio da nakon seče stanje u šumi uvek mora ostati bolje. Koliko je taj princip sada prisutan u praksi, nije mi poznato – kaže profesor Bajić.

Koji su i gde prvi i osnovni oblici saradnje šumara i drvoprerađivača i da li su im interesi bitno različiti?
– Kraj biljne proizvodnje u šumarstvu koji se završava izradom šumskih sortimenata ustvari je početak prerade drveta. Nekada se u obrazovanom smislu iskorišćavanje šuma i učilo na obradi drveta ili na odseku koji se sada zove Odsek za tehnologije drveta na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Dakle, iskorišćavanje šuma je bio nastavni predmet i tamo se to izučavalo upravo zato što je za preradu drveta značajnije kakav će oblik sortimenta dobiti. Šumari su tu malo komotniji. Njih standard obavezuje u tom smislu što im propisuje minimalne dužine i minimalne prečnike za određene šumske sortimente, naravno podrazumevajući i odredbe o kvalitetu. Za preradu drveta je, međutim,  vrlo važno kakav je odnos dužina i prečnika određenih sortimenata koji će dobiti i upravo tu vidim najdirektniju moguću saradnju te dve struke koja bi trebalo da bude stalna i korektna... Istina sada u tehnološkom smislu postoje mogućnosti širinskog i dužinskog spajanja i pravljenja ploča i elemenata većih dimenzija i različitih upotrebnih mogućnosti. Ali, kada se uradi nešto od drveta iz jednog komada i kada je u njemu iskazana celokupna struktura po dužini i širini, onda to ima drugačiji kvalitet i vrednost nego kada je reč o tim nastavljenim pločama koje takođe imaju svoju funkciju, ali one često moraju da se oblažu nekim furnirima, da se premazuju lazurama koje će umiriti razlike u strukturi... Mislim da već tu nemamo baš puno saradnje između te dve struke čiji interes ne bi trebalo da je bitno različit. Ali, nije to najvažnije...

A šta je to najvažnije ili šta je osnovni problem u odnosima šumara i drvoprerađivača?

– Osnovni problem, kako ja to vidim, a ništa se promenilo nije u njihovim odnosima za poslednje dve – tri decenije, što nikada nije bilo dovoljno sluha jednih za druge. Neću i nisam u mogućnosti da kažem ko je tu kriv, a pitanje je da li tu uopšte ima pravog i većeg krivca, jer uvek je za nesuglasice potrebno dvoje. Ne može jedan biti nesaglasan sam sa sobom. Ako jedan insistira, drugi će morati da čuje šta on hoće, šta želi, šta je to uslov bez koga je opstanak ugrožen... Nažalost nema tog saglasja i lično mislim da s obzirom na to da je sve vreme, a i danas šumarstvo u državnim rukama i javna su ili državna preduzeća koja gazduju državnim šumama i ta ista javna preduzeća vode brigu i o šumama u privatnom vlasništvu, odnosno sopstveničkim šumama, da se tu teško šta može promeniti bez ozbiljne i odlučne intervencije države... Država treba da je trajno zainteresovana za unapređenje stanja šuma, veću šumovitost, za domaćinsko gazdovanje šumama i šumskim područjima. Jer, zna se da je drvo samo mali deo ukupne vrednosti i značaja šuma, da šuma ima niz funkcija od kojih ću spomenuti zaštitu od voda i poplava, zaštitu od erozije i klizišta. Veliki procenat centralnog dela Srbije su klizišta, aktivna ili potencijalna, a još se nekritički na šumskim rečicama grade mini hidroelektrane, voda se strpa u cevi i uništava kompletan živi svet... Zna se da bez šume nema vode, nema života. Nezamenljiva je funkcija šume kao bio filtera, bio sunđera i bio armature. Iz tih razloga  je neophodna državna briga isto kao što bi država trebalo da je više zainteresovana za stanje u preradi drveta i način na koji se koristi ta vredna, obnovljiva sirovina. A zna se da veći nivo finalizacije donosi veću zaposlenost, veću konkurentnost, veći izvoz i devizni priliv ...
– Ipak mislim da bi malo više sluha trebalo da bude na šumarskoj strani, odnosno svesti o tome da ni šumarstva bez obrade drveta nema. Ne može se šumarstvo poistovetiti sa plasmanom ogrevnog ili prostornog drveta onima koji imaju otvorena ložišta ili koriste drvo kao osnovni energent. Šta ćemo sa tehničkom oblovinom sa drvetom koji ima kvalitet za drugačiji način korišćenja nego što je taj najekstenzivniji način sagorevanjem u ložištima ili pretvaranje iverja i sečke tog istog takvog drveta ili drveta tog kvaliteta, pa onda pravljenje ploča na bazi lepila...
– Naravno bilo je, ja se toga sećam, izvesne arogancije i sa strane drvoprerađivača. I oni su u nekim situacijama, u kojima je šumarstvu bilo teško, znali da vrše ucene. Toga je bilo i danas toga ima – kaže profesor Vojislav Bajić.  

Tražeći načina da skrenu pažnju na svoje probleme drvoprerađivači su u nekoliko navrata stvarali lokalna ili šire oblike udruživanja... Mislite li da je to pravi put i način društvenog eksponiranja?

– Poznato mi je da su u više navrata i u različitim regijama naše zemlje drvoprerađivači formirali udruženja, koja su ponekad bar deklarativno imala ambiciju da prerastu regionalne okvire, ali mi nije poznat rezultat rada ovih asocijacija. Takođe znam da su svojevremeno, iz potrebe da se čvršće organizuju, drvoprerađivači formirali klastere i agenciju za drvo, upravo da bi zajednički nastupali na tržištu sa onim što proizvode i druga stvar da se zajednički obraćaju onome koji ih snabdeva sirovinom, da vide kako će na najpovoljniji način to biti pogodno za jedne i za druge. Ne znam kako to sada funkcioniše i da li uopšte funkcioniše, ali čini mi se da tu nema dobre komunikacije ili je tome došao kraj, pa su opet sada na sceni pojedinačni, partikularni interesi. Mislim da je to veliki problem i da se on teško može rešiti bez boljeg organizovanja i sa više profesionalizma. Verujem da bi u tom slučaju drvoprerađivači imali više čvrstine i efekta u zajedničkom nastupu prema javnom sektoru... Drvoprerađivači traže i transparentniju raspodelu sirovine. Činjenica je da su nekad simbolične količine drveta mogle na neorganizovan način otići u izvoz ili dopreti do nekog proizvođača mimo redovnih procedura propisanih zakonom. To se odnosi i na drvo iz privatnog sektora koje mora kontrolisano da dođe do prerađivača. Naravno u našim uslovima i ova druga mogućnost je izvesna, naš se čovek uvek snađe, pa nađe način da zaobiđe procedure i toga je, kažu, sve više... Taj problem je bio aktuelan, danas je aktuelan i ako se ništa na tome ne radi i ne uradi, biće aktuelan i u vremenu koji dolazi. Bolje je to rešavati u saglasju i što je moguće pre, jer mi se čini da partikularna rešenja vode ka onoj priči o tome kako je čovek žaleći da odseče psu rep, sekao pomalo i povremeno stalno stvarajući psu novi bol – simbolično kaže naš sagovornik.

Otvorenost šuma Srbije nije dovoljna i navodno je četiri puta manja od razvijenih zemalja Evrope. Zašto je to baš tako?   

– Primarni uslov za gazdovanje šuma je njihova otvorenost. Što je otvorenost šuma veća i kvalitetnija, to su uslovi za gazdovanje šumama povoljniji. Kada kažem za gazdovanje onda mislim na gazdovanje u najširem smislu: za podizanje šuma, za negu, gajenje, zaštitu i korišćenje šuma, odnosno sve osnovne profilne funkcije: gajenje šuma, semenarstvo, rasadništvo, pošumljavanje, uređivanje šuma, zaštitu šuma i iskorišćavanje šuma. Sve profilne discipline traže osnovnu pretpostavku za rad u adekvatnoj otvorenosti šuma. Ako otvorenosti nema to se ne može sprovesti na profesionalan način.
-Otvorenost šuma je primarni problem šumarske prakse, sa kojim sam se i ja susreo već na početku profesionalnog rada i shvatio od kolikog je to značaja kako u primanoj tako i u sekundarnoj i tercijalnoj mreži šumskih komunikacija. Bez obzira da li su to: putevi, žičano-užetni sistemi, šumske i traktorske vlake, otvorenost šuma je predmet interesovanja za svakoga ko se bavi gazdovanjem šumama.
U vreme pre formiranja jedinstvenog javnog preduzeća šumarstva, 1991. godine, svako šumsko gazdinstvo, a bilo ih je 52, pojedinačno je odlučivalo i zasebno radilo na otvaranju šuma, pa je otvorenost šuma u Srbiji prilično neujednačena i na neki način je svedočila o uspešnosti sistema gazdovanja. Ali, moram reći da se pitanju otvorenosti šuma nikada nije posvetila puna pažnja. Nisu se stvarali uslovi da se odvoje odgovarajuća sredstva, urade kvalitetni projekti, pre svega mreže kamionskih puteva na koje će se kasnije naslanjati i razvijati sekundarna i tercijalna mreža. Uvek je to, kao i do sada, ostajalo za neka bolja vremena – kaže naš sagovornik.

Uz zahvalnost za razgovor i konstataciju da neki stručnjaci tvrde da bi duplo veća otvorenost šuma našim drvoprerađivačima dala 40% više sirovine, pitam Vas profesore, šta o tome mislite i šta je Vaša poruka šumarima i drvoprerađivačima?  

– Nisam baš preterano siguran u to, da bi veća otvorenost naših šuma dala veću količinu sirovine. Poznate su mi neke studije i znam za takve stavove, ali ja nisam baš siguran da je tako. Svakako bi imali veću količinu sirovine, ali je pitanje da li bi je pratio i kvalitet? Mi bi došli do onih šuma koje nisu otvorene, pa bi u tim šumama mogli više posvetiti pažnju gajenju šuma, prorednim sečama, rekonstrukcijama degradiranih šuma, prevođenju niskih izdanačkih šuma u viši uzgojni oblik. Nije sporno da bi šumarstvo tu dobilo na kvalitetu, posebno sa aspekta zaštite šuma jer bi se pristupilo u samo srce onih površina koje su nam znatno ugrožene raznim uticajima od patogenia, pa do požara, koji nam u poslednjim godinama odnose velike površine pod šumama...
– Na kraju hoću da potenciram ono što sam na početku rekao: šumarstvo i prerada drveta su neodvojivi, srasli kao kao nokat i meso i jedno bez drugog ne ide... To je nedvosmisleno jasno. Šta god se radilo i kakvi se god pojedinačni interesi i interesi na dnevnom nivou javljali, šumarstvo i prerada drveta su uzročno posledično vezani i oni će ostati tako vezani i što je ta veza čvršća to će njihova obostrana korist biti veća – kaže na kraju našeg razgovora profesor dr Vojislav Bajić.

Tekst je objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 67, jul 2020.