Podne obloge za spoljnu upotrebu – kako napraviti dobar izbor

Istorija i moda se ponavljaju, jasno je kao dan. Ipak, u tom ponavljanju uvek ima i inovacija, jer kako bi svet, inače, išao napred. Poslednjih godina se sve više izvlačimo iz zatvorenog prostora i iznova osvajamo zaparložene bašte, vrtove, zapuštene okućnice vikendica ili opet otkrivamo sopstvene verande, tremove, terase i balkone i pretvaramo ih u prostore za uživanje. Jedan od načina da ih uredimo i učinimo veoma prijatnim za boravak jeste da na njih postavimo deking.
Deking kao tip drvenih obloga za spoljnu upotrebu, uz specifičan način postavljanja, na našem tržištu se odomaćio u poslednje dve decenije, premda u tom obliku drugde postoji znatno duže. Naziv dolazi iz engleskog jezika, od reči deck, što znači paluba. Time se želi asocirati na to da površine pod dekingom imaju izgled palube broda. Ovakve drvene podne obloge izložene su atmosferskim uticajima te ih, pre ostalog, mora krasiti trajnost i otpornost na truljenje. I tu se postavlja pitanje: kako napraviti dobar izbor?

Nekoliko je vrsta dekinga koje možemo uzeti u razmatranje: klasični drveni ili nove vrste kompozitni (WPC), PVC i aluminijumski.

O drvenom dekingu je mnogo puta pisano i mnogo toga se zna, ali ponovimo najosnovnije: izrađuje se od vrsta drveta koje su otporne na različite atmosferalije. Po kvalitetu su naročito ističe tikovina koja se najčešće koristi i u brodogradnji, budući da je karakteriše specifična samoimpregnacija zbog visokog udela ulja u ćelijama što je čini elastičnom, izdržljivom, otpornom na truljenje i insekte. Najbolje ju je štititi tikovim uljem. Pored tikovine, od egzotičnih vrsta drveta tu su još i ipe ili lapačo („gvozdeno drvo“), ali i masaranduba, bangkirai, eukaliptus, merbau, kempas, kumaru, mahagoni, crveni kedar... Od domaćih vrsta najčešeće se koriste četinari, pogotovo ariš i to naročito u primorju.
Kako se sve više koristi termo-tretiranje kao način obrade drveta kojim se menjaju njegova hemijska i mehanička svojstva, sve češće se deking izrađuje od termički obrađenog ariša, smreke, bora, graba, bagrema... Termo-tretiranjem ove svetle vrste drveta dobijaju karakterističnu tamnu boju koja je ranije bila rezervisana isključivo za egzote ili se morala postizati bojenjem.
Obrađeno tj. zaštićeno drvo (obojeno ili nauljeno) ima značajno duži vek trajanja, čak i do trideset godina, i veću otpornost na pucanje, cepanje, gljivice, otpornost na vlagu ili promenu boje u odnosu na drvo koje nije tretirano. Važno je skrenuti pažnju na to da se drvo mora redovno održavati: bojiti na svakih nekoliko godina ili uljiti bar jednom godišnje kako bi trajalo decenijama. Uredno čišćenje vodom i metlom se podrazumeva.
Sve značajniji udeo na našem tržištu poslednjih nekoliko godina zauzima polako i kompozitni ili WPC deking. Ukratko, to je kompozitni materijal napravljen od drvnih vlakana ili drvnog brašna i plastike (obično se koriste polipropilen, polietilen, polivinilhlorid itd.). Mešanjem drveta i plastike pojedinačna pozitivna svojstva koja ovi materijali zasebno imaju samo se dodatno naglašavaju. Razmere mogu biti različite u zavisnosti od proizvođača, od 50:50 do 10:90, a samim tim uz veće ili manje prisustvo nekog od sastojaka menjaju se i osobine finalnog proizvoda.
Jedna od značajnih prednosti WPC-a u odnosu na pravo drvo je gotovo bezgranična mogućnost pravljenja bilo kakvog željenog oblika, može se savijati i fiksirati u najrazličitije krive, što sa drvetom nije uvek moguće, pogotovo sa egzotičnim vrstama. Dodatna prednost je što se WPC lako obrađuje običnim alatom za drvo.

WPC se sada izrađuje u najrazličitijim bojama koje oponašaju boje različitih vrsta drveta, ali i njihovu teksturu. Gazna površina može biti glatka ili rebrasta (protiv-klizna), kao i kod drveta.
WPC je značajno „mirnija“ podna obloga u odnosu na drvo, a samim tim i manje zahtevna prilikom postavljanja. Manje će reagovati na promene temperature i vlage. Ipak, zbog visokog procenta drveta u strukturi, takođe će upijati vlagu u određenoj meri što može dovesti do pojave gljivica, buđi i plesni, odnosno do biodegradacije. Ova lista potencijalnih problema može pogoditi i nezaštićeno drvo. U područjima sa veoma vlažnom klimom, prednost se daje egzotičnim vrstama drveta ili termo-tretiranim koje su otpornije na ove probleme, pogotovo ako su zaštićene bojom ili uljem.

PVC ili plastični deking je počeo stidljivo da se pojavljuje i na našem tržištu od skora. U celosti je napravljen od polivinil-hlorida i uopšte ne sadrži drvo. U industriji podnih obloga za spoljnu upotrebu, PVC deking se zbog načina proizvodnje smatra najskupljom opcijom, ali istovremeno obezbeđuje dugotrajnu zaštitu od promene boje, kao i otpornost na različite mrlje. Pri tom ne zahteva nikakvo dodatno održavanje izuzev čišćenja metlom i pranja vodom i odgovarajućim sredstvom za čišćenje, odnosno ne mora se ni brusiti, ni farbati. Pored toga, budući da se vrlo često pravi od reciklirane plastike, smatra se da je ekološki prihvatljiv proizvod. Ovde valja pomenuti da se i WPC pravi uglavnom od piljevine ili drugih ostataka u drvnoj industriji i reciklirane plastike, te stoga ulazi u red ekoloških materijala, a njegovom upotrebom smanjuje se seča ugroženih i sporo rastućih vrsta drveta, poput tika.
Ono što se smatra njegovom najvećom manom jeste plastičan izgled, premda se proizvođači trude da i taj problem prevaziđu izradom različitih dekora koji imitiraju strukturu drveta. Pored toga, problem je bila i prevelika upojnost toplote, ali u poslednje vreme se to rešava različitim završnim obradama koje reflektuju toplotu, te se i po ovom dekingu može hodati po vrelom letnjem danu.
Aluminijumski deking je u potpunosti napravljen od aluminijuma. Kako je aluminijum treći najrasprostranjeniji element na planeti Zemlji, posle kiseonika i silicijuma, a uz to se aluminijumski deking može stoprocentno reciklirati, to ga čini sasvim ekološki prihvatljivim. Ono što ga odvaja od drugih tipova dekinga jeste mogućnost da se kod nekih proizvođača dobije u vodonepropusnoj varijanti. Stoga se površina pod alu-dekingom, npr. terasa, može istovremeno koristiti kao nadstrešnica za vozilo ili skladišni prostor. Specifična gustina aluminijuma je relativno mala, što kompletnu konstrukciju pod dekingom čini znatno lakšom u poređenju sa drvenim dekingom, a samim tim pojeftinjuje troškove ugradnje. Sličnu prednost u odnosu na drvo ima i PVC deking.
Trajnošću i otpornošću na različite atmosferske uslove, aluminijum se odavno dokazao u drugim industrijama, prevashodno u avio-industriji, te ga to čini izuzetno poželjnim materijalom. Aluminijumski deking ne zahteva nikakvo dodatno održavanje jer nije korozivan, a boja i površina su dodatno zaštićene finišom koji reflektuje sunčeve zrake i sprečava prekomerno zagrevanje na suncu, te mu temperatura ostaje na istom nivou kao i kod drveta. Aluminijumski i PVC deking imaju još jednu zajedničku osobinu koja ih odvaja od drvenog i WPC dekinga i dodaje na vrednosti – otporni su na truljenje i termite.
Kada je o izgledu reč, i PVC i alu-deking se trude da oponašaju boju i teksturu drveta. Koliko u tome uspevaju, zavisi od kvaliteta proizvodnje.
Dilema koja se pred korisnike postavlja je velika. Nijedna opcija nije jeftina, ali su aluminijum i PVC povremeno i do dva puta skuplji od drveta, uključujući i ugradnju. Ono što proizvođači navode kao ključnu komparativnu prednost jeste dugoročna isplativost investicije. Naime, iako je drvo u startu jeftinije, ono se mora sezonski održavati i štititi raznim premazima, dok se kod PVC i alumnijumskog dekinga stavka održavanja svodi na redovno pranje vodom. Sem cene, tu je i konformizam.
Dakle, da li ćemo odabrati „pravu stvar” tj. drvo ili neku od njegovih kopija što ostale vrste dekinga zapravo jesu, pitanje je sad.

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika broj 55, jul 2017.