top-tech
Mailing lista
Pošaljite nam svoju E-Mail adresu i dobijaćete redovna obaveštenja u vidu newsletter-a.
Sigurnosno pitanje, molimo saberite dva broja:


578         AAY      
  7    E      B   7AC
5BL   AUU   Q9C      
T      C    L     HFC
R4N         7B1      
Pretraga  
Članci i autorski tekstovi

Počeci industrijske prerade drveta u Srbiji

rad u Beogradskoj strugari

Kao početak industrijske prerade drveta u Srbiji uzima se Beogradska strugara koja je osnovana 1901. godine od strane Prometne banke, na inicijativu inženjera i preduzetnika Miloša Savčića. Njegova ideja je bila da Srbija što manje zavisi od inostranstva, jer je pre izgradnje strugare sav građevinski drvni materijal uvožen iz Austro-ugarske. Smatrao je da je treba izgraditi strugaru, koja bi snizila cenu ovog materijala na domaćem tržištu, a Prometna banka bi trebala da ovaj projekat finansira. I kao što to obično u Srbiji i danas biva, ovaj predlog je naišao na mnogo neodobravanja, ali je na kraju 1901. banka dala dozvolu uz uslov da Savčić lično nadoknadi svaki eventualni finansijski gubitak. 

Izgled strugare

Strugara je izgrađena 1902/1903 godine na Dunavu, iza ušća Save, na zgodnom mestu iza čitavog sliva plovnih reka, ovo je ujedno i bila prva parna strugara na teritoriji predratne Srbije. Miloš Savčić je preuzeo sav posao oko izbora zemljišta, projektovanja i rasporeda zgrada, svih mašina za pogon i rad strugare. 
Na Vavedenje 21. novembra 1903. izvršeno je svečano osvećenje Strugare, uz prisustvo upravnog i nadzornog odbora Prometne banke, kao i velikog broja akcionara iz Beograda. Strugara nije u početku bila velika, ali je projektovana tako da ima prostora za širenje kapaciteta. Prvo je instalirana parna mašina od sto konjskih snaga, sa kotlom podešenim za loženje strugotinom, a od mašina strugara je montirala tri gatera, četiri cirkulara, cirkular za obrubljivanje, mašinu za letve i druge pomoćne mašine. Strugarske mašine dobijene su od firme Topfam iz Beča. Radi lakšeg izvlačenja oble građe, što je na obali Dunava bilo otežano čestim košavama, septembra 1903. počelo je kopanje zemljišta, da se dobije kanal koji će poslužiti, jer će splavovi pristajati u tom kanalu i tako bi se građa lakše izvlačila, jer je do tada to rađeno volovskom zapregom. Takođe, mehanizovano je i obrubljivanje trupaca.

Sa povećavanjem posla, povećavao se i broj mašina u strugari, pa je pred Prvi svetski rat snaga strugare iznosila 315 konjskih snaga. Montirana su još dva nova gatera, četiri cirkulara, dve pendi-testere, jedan bansek, dve mašine za blanjanje, jedna za izradu štapova i jedna za vezivanje koturova. Tako je, uz permanentan rast, kapacitet Strugare do 1914. godine dostigao mogućnost da se reže 30.000 kubika godišnje. U to vreme Strugara je imala prosečno 120-280 radnika, u zavisnosti u koliko se smena radilo. 

Nabavka jeftine drvne građe bio je najveći problem Strugare od samog početka rada, ali je 1902. godine dobila od države pravo na eksploataciju šuma na Tari u blizini reke Dervente, i od 1909. na Crnom vrhu i Zvijezdi, a građa je dovođena splavovima Drinom, Savom i Dunavom, do kanala koji je imala strugara u Beogradu. Sem toga kupovana je i građa u Segedinu. 

Unutrasnjost strugare u Beogradu

Prvi svetski rat je, kao i na sve drugo, uticao i na rad Strugare, koji u ovo vreme potpuno prestaje, ali se odmah nakon rata brzo oporavlja i počinje sa radom. Sve što se moglo popraviti, ubrzo je popravljeno, a ono potpuno oštećeno je zamenjeno novim. 

Gater u radu

Strugara se posle rata širi, zbog čega je 1921. godine podignuta trospratna kuća za radniče stanove. Izgrađen je industrijski, priključni železnički kolosek na prugu državne železnice, za utovar vagona. Godine 1934. morao je industrijski kolosek biti demontiran, usled eksproprijacije zemljišta za novu prugu Beograd-Pančevo. Iz istog razloga porušena je i zgrada za činovničke stanove.

Generalno Strugara posle rata napreduje, rade se dve i tri smene sa prosečno 300 radnika i 20 činovnika, tako da je u mnogome pomogla i obnovu porušenog Beograda i Srbije. Osnivanjem ove Strugare na zdravim i stabilnim temeljima doprinelo je nezavisnosti Beograda i Srbije od inostranstva u ovoj industriji. Zahvaljujući tome Srbija je od uvoznika, postala izvoznik drvne građe.


Miloš Savčić je rođen u Svilajncu 1865. godine u trgovačkoj porodici. Obrazovanje stiče u Beogradu i Nemačkoj. U Minhenu je završio Visoku tehničku školu 1889. godine kao izuzetan student. Dobija poziv Gistafa Ajfela da zajedno grade toranj u Parizu. Odbija ovu nesvakidašnju ponudu u vraća se u Srbiju. U Beogradu osniva inženjersko-arhitektonsku firmu, projektuje mnoge privredne objekte, stambene i poslovne zgrade i vile. Prvi u Beogradu je gradio objekte uz upotrebu armiranog betona, izgradio je vodovod i kanalizaciju u Beogradu.
 Njegovim zalaganjem I zaslugom izgrađena je prva Beogradska Strugara što se uzima kao početak industrijske prerade drveta u Srbiji. Bio je vlasnik prve strugare u Beogradu, zatim postaje suvlasnik Agrarne, Vračarske  i  izvozne banke, vlasnik prvog osiguravajućeg društva u Srbiji. Osniva Prometnu banku, a prvih 300 akcija kupuje lično Kralj Petar Prvi Karađorđević. Vodio je gradnju železnice u Srbiji, izgradio prugu Niš-Knjaževac sa 39 tunela i 20 mostova, pokrenuo fabriku vagona. Bio je vlasnik prve velike klanice u Srbiji (BIM Slavija). Osnivač je i Srpskog komiteta i društva naroda, podigao je Ribarsku banju i bio osnivač fabrike cementa. Bio je veliki akcionar fabrike Sartid u Smederevu, osnovao Brodarsko transportno preduzeće, bio je i vlasnik 250 rudnih polja u Srbiji među kojima je i Trepča. Njegovi rudari su imali besplatno: kuću, ogrev, struju, zemljište, školovanje dece… Bio je i narodni poslanik i ministar građevine. Kralj ga 1929. godine postavlja za gradonačelnika Beograda. Ličnim sredstvima isplaćuje nepovoljni kredit koji je grad ranije uzeo. Tokom života postao je vlasnik mnogih nekretnina u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i ostalim okolnim državama. Kupio je vinograde pored Beograda i započeo izgradnju elitnog naselja Dedinje. Mnoge zgrade sa neparnim brojem u Knez Mihajlovoj su bile njegove. 
Uspešnim graditeljskim poduhvatima dokazao je opravdanost svoje vere u domaće stručnjake. Zaposljavao je preko 50 hiljada ljudi i spadao među najbogatije ljude u Evropi. Radio je do poslednjeg dana života. Imao je kćerku i četiri sina. Umro je 1941. godine u Beogradu, a nakon drugog svetskog rata nova vlast njegovoj porodici oduzima svu imovinu. U vilu njegove kćerke na Dedinju prvo se uselio nemački genaral Ler, zatim Josip Broz Tito, pa Slobodan Milošević. Bio je skroman bez velikih prohteva, a izdašan kada je trebalo pomagati.
U beogradskom naselju Dedinje, Miloš Savčić ima jednu malu ulicu…

Članak objavljen u časopisu DRVOtehnika 75, jul 2022.