Nauka i praksa u raskoraku

U savremenoj Evropi sve više pažnje se poklanja proučavanju i obnavljanju prirodnih i urbanih ekosistema – šire shaćeno životne sredine. Pri tome, najvažnija intencija je iskorišćavanje prirodnih resursa bez bitnog narušavanja ekosistema, to jest, takozvani održivi razvoj. Danas u Srbiji sve više se govori o ekologiji i zaštiti životne sredine, o kojima se, bar na rečima, staraju svi, počev od učenika osnovnih i srednjih škola, lekara, hemičara, biologa, geografa, urbanista, turizmologa, državnih organa i mnogih drugih, ali parcijalno, ne shvatajući koliko je ekologija složena i multidisciplinarna nauka.
Trebalo bi svakako znati šta je to prirodni ekosistem, pošto je šuma jedan od najsloženijih. Ekosistem (američka terminologija) ili biogeocenoza (ruska terminologija) je dinamičan, složeni sistem uzajamno povezanih delova žive i nežive prirode, koji deluju jedni na druge i stalno su u promeni i pokretu. Promena bilo koje karike u sistemu povlači za sobom izmene celog sistema. Ekosistem objedinjuje u zajednički dinamički kompleks elemente žive i nežive prirode – biocenozu i stanište. U ekosistemu je izbalansirano kruženje energije i materije, a svi članovi su povezani u lanac ishrane koji čine tri kategorije: producenti (zelene bilјke), konzumenti (životinje) i reducenti (mikroorganizmi, koji organsku materiju ponovo pretvaraju u neorgansku). Pojam biotop ili stanište označava kompleks abiotskih faktora izmenjen pod uticajem živih organizama. Stanišni faktori u šumskim ekosistemima su:  klimatski i mikroklimatski, orografski (reljef),  geološki i petrografski, pedološki (zemljište), hidrografski, fitogeni, zoogeni i antropogeni. Biocenozu uslovno možemo da podelimo na: fitocenozu (zajednicu bilјaka), zoocenozu (zajednicu životinja) i mikrobiocenozu (zajednicu mikroorganizama). Biocenoze u velikoj meri zavise od uslova nežive prirode koja ih okružuje, to jest od kompleksa ekoloških faktora.
Fitocenoza (životna zajednica biljaka) definiše se kao organizovani sistem, čija organizacija počiva na uzajamnim odnosima između članova koji je čine i odnosima prema životnom staništu. Organizacija je vrlo dinamična, pošto se zasniva na odnosima akcije i reakcije.
Šuma je jedan od najsloženijih ekosistema u prirodi, a njen značaj za očuvanje i unapređenje životne sredine se još uvek svodi na korišćenje drvne mase i tzv. sporedne funkcije šuma. Krajnje je vreme da se šumskim ekosistemima posveti više pažnje, da bi se smanjili aerozagađenje, opasnost od bujica i erozije, obrazovanje klizišta, poplave u donjim tokovima reka zbog obešumljenosti gornjih, proširivanje poljoprivrednog i građevinskog zemljišta na račun šumskog i mnogih drugih štetnih pojava karakterističnih za današnju Srbiju. Činjenica je da su šumski ekosistemi u Srbiji u velikoj meri degradirani (na mnogo mesta procesi degradacije su postali ireverzibilni), tako da šume ne mogu više same od sebe da se reprodukuju i da daju prihode u drvnoj masi, što je neizbežni zahtev svake privrede, pa i šumarstva kao privredne grane. Na žalost šumara – ekologa, u organizaciji državne uprave šumarstvo je još uvek privredna grana sa izuzetkom kratkog perioda (2000. do 2003.) kada je bilo u sklopu ministarstva za ekologiju, kao jedan od važnih prirodnih resursa. Takođe, šumarska praksa se uglavnom svodi na dozvoljenu (i nedozvoljenu) eksploataciju drvne mase, koje ima na raspolaganju sve manje i manje.
Šumarska nauka spada u domen biotehničkih nauka, a njom se bave, osim Šumarskog fakulteta  (jedinog u Srbiji) i dva specijalizovana instituta:  Institut za šumarstvo u Beogradu i Institut za nizijsko šumarstvo i zaštitu životne sredine u Novom Sadu. Naučnih rezultata ima, ali praksa i državne institucije ih nažalost ne primenjuju. Povodom nedavnih katastrofalnih poplava oglasili su se bujičari, hidrolozi, klimatolozi i štabovi za vanredne sizuacije, dok je uloga šuma, izuzetno važna za ublažavanje ovakvih pojava, potpuno zanemarena.
Uništavanje najočuvanijih šumskih ekosistema započeto je u posleratnom periodu, 1945. godine, čistim sečama (najgorim vidom iskorišćavanja, koji uglavnom nije dozvoljen u savremenom gazdovanju šumama) i izvozom neprerađenog drveta (trupci, tj. cela stabla) u inostranstvo, da bi se dobio novac za obnovu uništene zemlje. Takođe, u blizini naselja, većina šuma je na sličan način uništena, a drvna masa iskorišćena kao ogrev. Drugi period, sa nešto manje tragičnim posledicama, dešavao se u toku intenzivnog razvoja drvne industrije, podizanjem brojnih fabrika za preradu drveta bez vođenja računa o tome da li u postojećem šumskom fondu ima dovoljnih količina sirovina za podmirenje potreba kapaciteta za preradu. Konačno, u poslednjim ratovima i haosu u periodu 1990. do 2000. godine uništene su mnoge pogranične šume, neke iz bezbednosnih razloga, a neke zbog bogaćenja lokalnih tajkuna. Osim toga, većina šuma, naročito u privatnom vlasništvu u brdsko-planinskom regionu iskrčena je zbog ekstenzivnog stočarstva (naročito jugoistočna Srbija), ili proširivanja poljoprivrednog zemljišta (Šumadija), koje je, posle iskorišćavanja plodnog šumskog zemljišta, ostalo u parlogu – zapuštenim i nekvalitetnim livadama, koje su podložne eroziji.

Tekija, izvor Tanjug

U periodu uspona privrede i industrijalizacije Jugoslavije šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, koje pominju kolege bujičari i hidrolozi, koji su imali razgranatu i organizovanu mrežu specijalizovanih organizacije, država je uvidela potrebu povećanja pošumljenosti Srbije, pa je ulagala velika sredstva za pošumljavanje goleti i degradiranih šuma i šikara. Tada su pošumljene velike površine u državnom vlasništvu (Deliblatski pesak, Ibarska klisura, Pešterska visoravan, Titov (sada Stepin) gaj, region Užica, a osnovani su zasadi – plantaže eurameričkih (kanadskih) topola u poloju većih reka i td. Tom prilikom su, zbog orijentacije na brzorastuće vrste stranog i domaćeg  porekla, radi što bržeg dobijanja drvne mase, učinjene neke greške koje ni do danas nisu ispravljene: forsiranje stranih – uglavnom italijanskih klonova topola; unošenje američkih jasenova, umesto naših – poljskog u priobalnom području, belog u regionu bukovih šuma i crnog jasena na toplim i suvim staništima; očetinjavanje izdanačkih bukovih šuma sa očuvanim zemljištem unošenjem crnog bora, smrče i duglazije, koje dovodi do osiromašenja zemljišta i kasnije degradacije ekosistema; prvenstveno pošumljavanje četinarskim vrstama, iako smo mi region lišćarskih šuma, što je u kasnijem periodu olakšalo širenje požara (Deliblatska peščara, Ibarska klisura i drugo). Od lišćarskih vrsta uglavnom je korišćen bagrem (takođe severnoamerička vrsta), koji je dragocen kao pionir, ali na boljim staništima postaje vrlo agresivan, iscrpljujući zemljište i potiskujući autohtone vrste. Što se tiče privatnih šuma, one su uglavnom pretvorene u bagrenjare. U kasnijem periodu, pošumljavanje su od šumara preuzele goranske organizacije, ali ipak je funkcionisalo. Što se tiče obima pošumljavanja, dovoljna je ilustracija podatak iz JP Srbijašume da je od 1945. do 1990. godine pošumljeno oko 520.000 ha, a u narednih 30 godina (do kraja 2001.) svega 155.000 ha. Porazan je podatak iz istog izvora za period 2005. do 2009. godine, koji pokazuje ujednačen obim pšumljavanja (oko 1.600 ha) do 2008. godine, dok se od 2009. godine pošumljavanje drastično smanjuje na polovinu – svega 784 ha.
Da bi se izbegle sve greške u prethodnim periodima pošumljavanja, šumarska nauka je u poslednjih dvadesetak godina, koristeći znanja stečena u tipizaciji šumskih ekosistema, pored mnogobrojnih naučnih radova vezanih za tematiku izbora vrsta za pošumljavanje u skladu sa stanišnim uslovima, izdala i dve monografije sa istom tematikom: jednu 1998. godine objavio je Centar za multidisciplinarne studije u Beogradu, u saradnji sa Šumarskim fakultetom, a drugu 2011. Institut za šumarstvo u Beogradu. U obe monografije naglašava se forsiranje domaćih autohtonih lišćarskih vrsta, a za ostvarenje toga neophodna je i preorijentacija rasadničke proizvodnje, koja još uvek nudi skoro isključivo četinare. Nažalost, nema nagoveštaja da praksa ima nameru da ove objavljene naučne rezultate počne da primenjuje.
Rad na multidisciplinarnim istraživanjima šumskih ekosistema počeo je na Katedri za ekologiju šuma Šumarskog fakulteta mnogo ranije – od sedamdesetih  godina prošlog veka. Trajao je vrlo intenzivno oko 30 godina – sve do početka poslednjih ratova, kada su ukinuti odgovarajući projekti, a radovi svedeni na parcijalna i pojedinačna istraživanja na manjim površinama i u okviru magistarskih i master radova i doktorskih disertacija. Suština ovih radova bila je da se prekine sa inženjerskom – tehničkom praksom upravljanja šumama na osnovu procentualnog učešća drvenastih vrsta u sastojinama, njihovom prirastu i prinosu drvne mase.
Nova tipologija šuma (šumskih ekosistema), usvojena 1976. godine na jugoslovenskom nivou, predstavlja ekološko-proizvodnu podelu šuma pri kojoj ekološki i razvojno-proizvodni pokazatelji služe kao kriterijumi za izdvajanje i definisanje klasifikacionih jedinica i, u tom pogledu, imaju podjednak značaj. Kao takva, tipološka klasifikacija ima sve elemente zasebne i, sa gazdinskog stanovišta, najcelishodnije podele šuma. U Srbiji je u pomenutom periodu urađeno mnogo na ekološkoj podeli šuma, dok je razvojno-proizvodna komponenta u zaostatku. U ekološkoj tipizaciji osnovni tip šume – kod nas uobičajeno nazvan ekološka jedinica, determinisan je glavnom ili glavnim vrstama drveća (ili žbunja u šikarama), tipom, podtipom ili varijantom zemljišta  i šumskom fitocenozom (asocijacijom, subasocijacijom ili geografskom varijantom). Na Šumarskom fakultetu u Beogradu, pri Katedri za ekologiju šuma, na osnovnim studijama uveden je predmet Tipologija šuma, koji većim delom obuhvata  ekološku podelu i prikaz proučenih ekoloških jedinica, grupa ekoloških jedinica, cenoekološke grupe tipova šuma i pojaseve (komplekse) tipova šuma u Srbiji.
Na ovim principima  članovi Katedre za ekologiju (pedolog, dendrolog, fitocenolog, geolog, klimatolog) sa pomoćnim osobljem, izradili su brojne ekološke osnove za veće i manje šumske komplekse u Srbiji. S obzirom da je većina ovih radova u obliku izveštaja i elaborata i nije štampana, već samo sažeto data u udžbeniku Tipologija šuma, nije ni zameriti praksi što ih nije apsolutno, već  samo delimično uzimala u obzir i to u državnim šumama, kojima upravljaja JP Srbijašume. Međutim, u privatnim šumama, koje zauzimaju površinu veću za preko 21000 ha od državnih, prinosi su daleko manji, tj. proizvodni potencijali staništa se znatno manje koriste, a zakonska regulativa o gazdovanju se slabo poštuje. Može se pretpostaviti da će se primenom zakona o restituciji ovo stanje znatno pogoršati.
Nagle i drastične promene globalne makroklime u poslednjih desetak godina izazvale su niz katastrofa u svetu. Za ovakve promene, za razliku od razvijenijih zemalja, Srbija se nije pripremala, što se pokazalo u poslednjim katastrofalnim poplavama. Tu ne možemo ništa da ispravimo, pošto za takvu vrstu priprema treba tridesetak godina – taman koliko mi zaostajemo za naprednom Evropom. Ono što možemo, takođe dugoročno, je zaštita prirodnih ekosistema i zaustavljanje prekomernog i  nekontrolisanog iskorišćavanja preostalih prirodnih resursa, među kojima šume zauzimaju važno mesto, zbog maksimalne produkcije organskih materija, smanjenja količine ugljendioksida i povećanja procenta  kiseonika u atmosferi, ublažavanja mikroklimatskih ekstrema, smanjenja agresivnosti kišnih kapi pri dugotrajnim pljuskovima, zadržavanja padavinske vode u krunama i slivanjem niz debla, poboljšanja kvaliteta zemljišta postepenim raspadanjem lišća i stvaranjem kvalitetnog humusa i mnogim drugim korisnim funkcijama. Što se tiče regulacije vodotokova, naročito bujičnih, regulaciju treba početi u gornjim tokovima reka, što je mnogo efikasnije i jeftinije nego u donjim, gde se ugrožavaju mnogobrojna neselja, a mere su često bezuspešne.
Od kratkoročnih mera, koje bi ublažile katastrofalne posledice u budućnosti, moguće su sledeće:

• Pošumljavanje, uz tehničko obezbeđenje objekata, u gornjim tokovima bujičnih slivova. Ovo bi mogli da izvedu za 2-5 godina šumari – ekolozi, bujičari i rasadničari, uz neophodno angažovanje dobrovoljnih radnih akcija kao neposrednih izvođača.
• Osnivanje zaštitnih šumskih pojaseva (poljozaštitnih pojaseva) uz autoputeve i šire regionalne puteve u ravničarskom pojasu. Za ovu akciju, uz šumare, neophodna je saradnja građevinara putne mreže.
• Evidentiranje i saniranje klizišta, što organi lokalne samouprave ne bi smeli da preduzimaju bez saradnje nauke – geologa i pedologa.
• Konačno, nešto što zavisi samo od državne uprave: neophodno je potrebna apsolutna zabrana izgradnje građevinskih objekata na klizištima i u priobalju – ako je potrebno promeniti i zakonsku regulativu, ali u svakom slučaju je striktno poštovati. Već izgrađeni objekti u tim zonama ne smeju se legaliizovati.

Autor ovog teksta je profesor Šumarskog fakulteta u penziji