Način nasilnog prekida radnog odnosa se teško zaboravlja

Pisali smo da je bilo neobično što su obeležavanju 99 godina postojanja Šumarskog fakulteta, 05. decembra 2019. godine, prisustvovala samo dva visoko pozicionirana inženjera šumarstva iz Direkcije JP Srbijašume. Oni nisu uvažili preporuku ili naredbu v.d. generalnog direktora, pa su već narednog dana dobili “ponižavajuć ugovor o radu” koji je Vojislav Janković potpisao, a dr Aleksandar Vasiljević odbio. Otišao je na odmor i nakon tri sedmice dobio je otkaz...  
Znalo se da je Dan Šumarskog fakulteta za šumarske inženjere praznik, a skoro tri decenije sam bio svedok da je ovoj svečanosti uvek prisustvovalo pedesetak inženjera šumarstva iz cele Srbije i Republike Srpske. Tragajući za razlozima pomenute apstinencije saznao sam da se sa vrha JP Srbijašume zameralo profesoru dr Ratku Ristiću, tadašnjem dekanu Šumarskog fakulteta i njegovim stavovima vezanim za gradnju mini hidroelektrana u zaštićenim područjima Srbije. Nisam se bavio ispitivanjem, niti analizama ko, zašto i kako gradi MHE i kakav je tu interes imao tadašnji v.d. generalnog direktora JP Srbijašume, Igor Braunović, čija se stručnost i način upravljanja videla u poslovnim rezultatima ove firme... 

Početkom januara 2020. godine profesor Ristić je za naš časopis rekao: „Ako bi se kod nas nastavila izgradnja mini hidroelektrana derivacionog tipa, upropastili bi sve male brdsko-planinske vodotokove i uništili živi svet u njima i oko njih.... One Srbiji nisu potrebne. Jedino investitori imaju interes, jer od EPS naplaćuju 10 do 14 evrocenti po kilovatčasu isporučene energije, a to plaćaju građani Srbije. To nisu projekti koji donose razvoj, to su projekti koji donose ozbiljne ekološke štete i samo pune džepove investitora. Osporio sam neke projekte te vrste i to mi je zamerio Braunović pa je, između ostalog, zabranio šumarskim inženjerima da prisustvuju obeležavanju Dana Šumarskog fakulteta.“ 

Pravda zadovoljena nakon 5 godina i 6 meseci

Rekosmo da je dr Aleksandar Vasiljević tri sedmice nakon fakultetske svečanosti, posle tridesetak godina izuzetno uspešnog rada u JP Srbijašume, 30. decembra 2019. dobio otkaz... Već posle petnaestak dana predmet je preuzeo advokat, a nas je interesovao epilog pa smo se ponekad čuli sa gospodinom Vasiljevićem, koji nam je krajem jula saopštio da je dobio pravosnažno rešenje i da se može vratiti na posao... Krajem avgusta smo dugo razgovarali u redakciji časopisa DRVOtehnika.
– Nakon ponižavajućeg rešenja za radno mesto koje sam 06. decembra 2019. odbio, advokat je odmah napisao podnesak i ja sam zatražio godišnji odmor. Pred Novu godinu pozvali su me na novogodišnje slavlje i tu mi je 30. decembra 2019. uručen otkaz. Sve je to urađeno sa namerom da me ponize – seća se dr Aleksandar Vasiljević.
– Hoću da kažem da to nije bila naredba. Meni je Janković preneo da je sekretarica rekla da direktor Braunović preporučuje da se ne ide na skup koji se održava na Šumarskom fakultetu. Ali, moram naglasiti da bilo čiju preporuku, da ne idem na moj fakultet, ne mogu prihvatiti... Takođe, meni je mnogo važnije da se odgonetne razlog te preporuke. Milsim da nisu u pitanju stavovi dr Ristića, vezani za gradnju mini hidroelektrana. Naravno da kao šumar podržavam njegove stručne stavove vezane za gradnju mini hidroelektrana... 
– Primaran razlog Braunovićeve preporuke je činjenica da je tada Šumarski fakultet radio projekat, koji je finansirala Uprava za šume, a koji je trebao da utvrdi načine i kriterijume za raspoređivanje drvne sirovine iz državnih šuma Srbije. To je nešto što je ozbiljno trebalo da uspostavi red u sistem raspodele sirovine, a sa druge strane ozbiljno ugrožava svaki način prodaje drveta koji nije baziran na jasnim principima. Možda je tu bilo još nekih, samo Braunoviću razumljivih razloga da šumarskim inženjerima ospori odlazak na obeležavanje Dana Šumarskog fakulteta, ali je primaran razlog upravo projekat koji je trebalo da uvede red u raspodelu sirovine, što gospodinu Braunoviću nije odgovaralo...
– Moram naglasiti da ja tu uopšte nisam bitan. Bitan je fakultet, institucija koja je za našu struku uvek bila mesto okupljanja i mesto koje nas objedinjuje. Mi smo četiri, pet godina proveli u toj kući, sticali znanja, postali ljudi, stručnjaci i umesto da kao struka stanemo u zaštitu te institucije koja nas na neki način predstavlja, šumarski inženjeri su, zbog jedne banalne stvari, zbog samovolje nekog v.d. direktora, okrenuli leđa toj instituciji. I to govori koliko smo otuđeni, koliko smo okrenuti sebi, koliko smo uplašeni... 
– Taj spor je dugo trajao, opstruiran je od strane JP Srbijašume i nakon 5 godina je doneta prvostepena presuda u moju korist na koji su se oni žalili, pa je nakon 6 meseci doneta drugostepena presuda... Kada me je sudija na kraju pitao šta imam da kažem, šta o svemu mislim, rekao sam mu da u tom preduzeću u toj hijerarhiji, moj otac, majka i ja imamo preko 100 godina radnog staža... Odrastao sam sa tom firmom, mentalno sam vezan za šumarstvo, a sada neko ko je do skora držao kafanu i postao mi direktor treba da me šikanira i mobinguje... 
Dugo ćutimo, a onda gospodin Vasiljević kaže: - Trenutno sam na neplaćenom odsustvu. Rekao sam im da, za pet i po godina ova firma više nije ista, niti sam ja isti. Promenili su se i moji ciljevi, i logično ne mogu se ja sada prešaltati i reći evo me, sada ću da nastavim tamo gde sam stao...

Kao struka smo počeli da se bavimo drvarstvom

– Često u razgovoru sa kolegama ističem, na osnovu informacija koje imam, da smo kao struka počeli da se bavimo drvarstvom, a ne šumarstvom. Sve je usmereno ka povećanju obima seča, prodaji drveta, cenama... Prema zvaničnim podacima  Republičkog zavoda za statistiku u poslednjih 5-6 godina obim seče u Srbiji je porastao za cirka 30% godišnje u odnosu na neke ranije periode. Sa 1.100.000 ili 1.200.000 kubika posečene drvne mase stiglo se na 1.900.000 kubika posečenog drveta godišnje. Govorim samo o JP Srbijašume, druga preduzeća se otprilike drže na nivoe koje su ranije imali. Postavljam pitanje, ako je podignuta proizvodnja za 50%, zašto onda nismo podigli plate? Veća proizvodnja zahteva 50% više rada, pripreme proizvodnje, doznake... Pitanje uzgojnih radova i ostalo neka analiziraju sami. 
– Istina u nekim segmentima ima ozbiljnih pomaka u pozitivnom smislu. Nije sporno da se dosta radilo i na invenrturi šuma, informacionom sistemu, prikupljanju podataka, pre svega na zahtev Uprave za šume. Određeni propisi su promenjeni i unapređeni sa ciljem da se osavremene neki propisi, ali opet ostaje pitanje koliko i kako je sve to implementirano u praksi. Posebno je pitanje motivisanosti šumarskih inženjera i šumarskih tehničara u pravom smislu reči, finansijski, mentalno i moralno da se bavi šumom i unapređenjem stanja šuma u situaciji kad se šumarska preduzeća primarno bave drvarstvom...
Danas niko ne spominje integralno gazdovanje šumama
– Oni koji danas upravljaju šumama ne razumeju šumarstvo, a tako se, nažalost, ponašaju i neke kolege. Mi ne upravljamo šumom i drvetom, mi kao struka upravljamo sa preko 30% teritorije Republike Srbije. Na toj teritoriji nema nikog osim šumara i eventualno lovaca. Ako mi preko 30% teritorije svedemo samo na drvo, mi onda pravimo ozbiljnu štetu ovom društvu jer na tom prostoru se nalazi mnogo toga što može i treba da bude predmet ljudskog rada. Svima su danas puna usta biodiverziteta kao nekog apstraktnog termina i održivog gazdovanja, ali sve samo da bismo pojačali naše argumente ne ulazeći u suštinu. Ako kažemo održivo gazdovanje i da šumom upravljamo održivim principima, to podrazumeva uvažavanje svih ekonomskih, ekoloških i socijalnih kategorija. Sa socijalnog aspekta, ljudi koji su u šumi moraju da žive od te šume, ako je biodiverzitet u pitanju mora se ispoštovati sve ono što živi u šumi, a ne samo drvo...
– Imam utisak da smo se pre daleko više bavili integralmim upravljanjem i gazdovanjem šumama i to ne smo teorijski, već u praksi. Tada se kao cilj integralno gazdovanje šumama uvuklo u svest ljudi. Takođe mislim da nakon jedne dobre ideje koja je prema Zakonu o šumama 1991. godine realizovana u smislu integracije svih šuma u državnoj svojini, da smo danas došli u situaciju da treba da se zamislimo da li smo tu ideju na pravi način realizovali, odnosno da treba da uporedimo stvari sada i prethodnih deset, dvadeset godina sa stanjem koje smo imali pre devedesetih, ili bolje rečeno osamdesetih, sedamdesetih godina i u smislu integralnog gazdovanja i upravljanja i u smislu stanja šuma i svih onih ekonomskih indikatora koji su tada bili dostignuti i ovih koji postoje danas. Ne mogu da se oduprem utisku da smo tada bili u daleko boljem tržišnom odnosu kao struka nego danas. Stanje šuma je tada bilo neuporedivo bolje, kao i način gazdovanja i posebno odgovornost prema šumama. A danas, danas je sve drugačije... 
– Ja kažem ono što mislim, jer je razmišljanje moje zanimanje. A što se tiče odgovornosti, mene su abolirali činjenicom da su mi zabranili da radim, a tih pet i po godina su dovoljan indikator koji govori ne samo o stanju u našem pravosuđu, nego u društvu u celini – kaže na kraju našeg razgovora dr Aleksandar Vasiljević. 

D. Blagojević