Kuća od prirode
Kuću za odmor na Pančevačkom putu nadomak Beograda, koja predstavlja total-dizajn ostvarenje beogradskog arhitekte Dejana Taseva, odlikuju krajnja originalnost i nesvakidašnjost.
Sagrađena je na porodičnom imanju, u tihom ambijentu banatske ravnice, sa idejom da bude mesto za pribežište i opuštanje od dnevne gradske vreve. Međutim, način i sredstva kojima je ova premisa ostvarena prevazilaze uobičajenu praksu i svako već viđeno rešenje. U njenom prostoru najjasnije se čita ideja čovekovog povratka prirodi, a sam objekat deluje kao da ga je stvorila sama priroda.
Kliknite na sliku za prikaz galerije slika
Kuća se prostire na dve etaže, i ukupna površina nije grandiozna već relativno mala, zapravo onolika koliko je potrebno i dovoljno užoj porodici korisnika. Uopšte, princip čovekomernosti usvojen je kao sveopšti metod komponovanja i proporcionisanja. Osnova i sistem organizacije jedinica su razuđenog, gotovo ameboidnog oblika – u njima je potencirana organska forma odnosno isključena svaka geometrizacija kao nepostojeća formula u prirodi. Na prizemlju su smešteni dnevni boravak sa kuhinjom i trpezarijom, i roditeljska spavaća soba, dok su na spratu još dve spavaće sobe i prostrana terasa. Poduhvat nije podrazumevao samo eksterijernu i enterijernu arhitekturu, već i osmišljavanje neposredne okoline objekta – pejzažne arhitekture. Tako je iz ruku istog arhitekte nastao projekat bazena i uređenja platoa u kamenim pločama, kao i drvena kaldrma ispred kuće. Materijali upotrebljeni u konstrukciji su krajnje jednostavni i isključivo prirodnog porekla, čime je neskriveno potencirana autentičnost i iskrenost: lokalni kamen, drvene grede i stolarija, opeka na fasadi, slameni krov. Sa ovakvom materijalizacijom, i uz poštovanje formi zadatih prirodom, objekat evocira drevno čovekovo sklonište – sojenicu i kolibu, i uopšte kuću sa svim izvornim i suštinskim značenjima koja su nepromenjeno trajala tokom cele istorije. Imajući ovo u vidu postaje jasno zašto su iz obrade isključene čak i bilo kakve naznake ukrašavanja, uvođenja boje, savremenih detalja, finalne obrade. Osim prirodnosti i autentičnosti postoji još jedan model po kome su sprovedena pojedina rešenja enterijerskih detalja – duhovitost. Tako je ograda na stepeništu napravljena od brodskog užeta čime je dokazano da jedan trivijalni materijal uske namene može biti funkcionalan u prostoru a uz to i efektan i krajnje neobičan momenat enterijera. Drvo, obilato upotrebljeno na eksterijeru, čini kuću živopisnom, savršeno uklopljenom u ambijentu, a istovremeno, svojom lakom obradom, omogućilo je vajanje forme i organski pristup prostoru i materijalizaciji.
Drvo je dominantan materijal i u enterijeru. Reč je o tikovini – u njoj je izrađen pod, pokretni komadi nameštaja, fiksni mobilijar, stepenište. Pored drveta prisutni su još koža i terakota, koji zaokružuju paletu materijala. Vidljivo je insistiranje na primarnim oblicima, ručnoj izradi, izostanku završne obrade, i sve podseća na delo kakvog samoukog stolara iz redova naivne umetnosti. Primordijalnost, native-art, brutalizam, non-finito prisutni su kao opšti izraz ambijenta i estetike prostora.
Kuća na Pančevačkom putu je vremenski i prostorno nedeterminisana, simbol čovekovog bivstvovanja, poziv na duhovnost kao jedini pravi vid egzistencije. Ogoljena je i iskrena kako jedino može biti čovek sam sa sobom. Ona negira površnost, maskiranje, fizičku dopadljivost, i laskavost, i upućuje tako na suštinu, idejnost, kontemplaciju. Izostavljen je svaki prizvuk materijalnosti, neiskrenosti, udvaranja emocijama, oponašanja dobrog građanskog ukusa. Samo jedan pogled na nju ostavlja utisak kao da ona na tom mestu oduvek postoji.
