Konoplja u građevinarstvu

Zidanje hemkritom

Konoplja (lat. Cannabis sativa) je biljka koja se koristi u medicini i tekstilnoj industriji, ali je svoju uspešnu primenu našla i u arhitekturi. Naime, industrijska konoplja se koristi i za izgradnju eko kuća, budući da je ona glavni sastojak „hemkrita“ - materijala na biljnoj bazi koji je otporan na vatru i karakteriše ga sekvestracija (prikupljanje i skladištenje) ugljen-dioksida. Iako „hemkrit“ ne može biti potpuna zamena za beton, jer kao materijal nije pogodan za konstrukcije, on je dobar ekološki izbor za izolaciju. Hemkrit (ili hemlim) je najzastupljeniji u formi građevinske opeke i termoizolacionog panela.
Konoplja  predstavlja rod jednogodišnjih dikotiledonih biljaka, koji uključuje više vrsta. Veruje se da je poreklom iz centralne Azije, Kine i severozapada Himalaja, i već vekovima se koristi u industrijske, medicinske i duhovne svrhe. Istorija korišćenja konoplje za potrebe pismenosti traje skoro 5.000 godina, tj. od samih početaka pismenosti. Konoplja je jedna od prvih kultivisanih biljaka i smatra se da je upotreba konoplje stara koliko i poljoprivreda.
U vreme Herija VIII ova biljka je bila toliko važna za ekonomiju Engleske da je kralj naredio da svaki seljak na malo manje od pola ara mora zasaditi konoplju - u suprotnom je plaćao kaznu.

Hemkrit opeke

U drugoj polovini 20. veka proizvodnja konoplje znatno je opala u korist pamuka za odeću i veštačkih vlakana, ali u 21. veku konoplja ponovo vraća svoju reputaciju. Deo zasluga, naročito u Velikoj Britaniji, jeste zahvaljujući njenim karakteristikama kao građevinskom materijalu.
Danas industrijska konoplja postaje zeleni građevinski materijal kada se meša sa krečom kao vezivom. Ova smesa se lije poput betona u kalupe i dobija se proizvod za zidanje poput opeke.

Hemkrit na zidovima i krovu

Mnoge su prednosti gajenja konoplje u smislu zaštite životne sredine: nisu joj potrebni pesticidi i herbicidi, u industriji hrane značajna je po tome što je u pitanju druga biljka na svetu po brzini rasta (posle bambusa), a od setve do žetve potrebna su joj samo četiri meseca. Ovo praktično znači da se konoplja može ubirati sa polja tokom dve trećine godine dok u isto vreme zapravo hrani tlo na kome raste vezujući hranljive sastojke. Konoplja ne zahteva veliku površinu za uzgajanje – samo jedan hektar može obezbediti dovoljno materijala da se izgradi prosečna kuća. Što se tiče emisije CO2, konoplja je daleko bolje rešenje od upotrebe betona i cementa (koji su uzrok od 5 do 10% emisije ugljen-dioksida na svetu), jer ona vrši sekvestraciju (prikupljanje i skladištenje) ugljeničnih jedinjenja (zahvaljujući krečnjaku, CO₂ se vezuje za strukturu zida i ne odlazi u atmosferu, a konoplja u toku rasta apsorbuje CO2 pa se hemkrit praktično može smatrati karbon-negativnim materijalom). Naime, procenjuje se da kvadratni metar zida od konoplje i krečnjaka debljine 30 cm može stornirati oko 33 kg karbon-dioksida. Sa druge strane, kada se isti takav zid napravi od standardnih materijala koje koristimo (beton, malter, opeka, itd), njihova proizvodnja i ugradnja zapravo budu odgovorni za oko 100 kg emisije ovog gasa.
Gradnja konopljom
Unutrašnji deo stabla konoplje, onaj deo koji zapravo predstavlja otpad kada se izdvoje vlakna koja se nalaze spolja, nekada se koristio za prostiranje pod konje u štalama, a danas služi kao građevinski materijal.
U opekama od konoplje, ova biljka predstavlja agregat koji se meša sa krečnjakom da bi se dobio materijal nalik betonu. Zavisno od količine konoplje u kreču mogu se napraviti različite mešavine koje se liju ili prskaju u kalupe da bi se dobili konstruktivni blokovi.
Završna obrada ovakvog zida sastoji se od dodatnog sloja sa sitno iseckanom konopljom, a naknadno se može i dodatno ravnati slojem krečnog mleka. Naravno, može se zadržati i rustičan izgled zida.
U Francuskoj, gde je oporavak proizvodnje konoplje započeo pre nekoliko decenija, postoji nekoliko hiljada kuća građenih ovom biljkom. U Velikoj Britaniji, samo tokom poslednje dve godine sagrađeno je nekoliko stotina objekata. Među njima posebno se ističe skladište Adnams pivare površine 4.400m² u Sufolku (istočna Engleska). Ovaj objekat poznat je, kako po svom ozelenjenom krovu, tako i po 90.000 blokova od konoplje, i sa termoizolacionim slojem od istog materijala. Sva konoplja je sa lokalnih useva i to je najveća zgrada od tog materijala na svetu.

EIN HOD kuća u Izraelu sa zidovima od konoplje

CASE DI LUCE zgrada od hemkrita u Italiji
Pored mogućnosti da bude karbon negativna u procesu gradnje, konoplja ima mnoge karakteristike koje čine da zgrade od ovog materijala imaju nisku ili nultu emisiju ugljenika tokom životnog veka. Za razliku od mnogih drugih laganih građevinskih materijala, kao što je drvo, konoplja čini odličnu termičku masu, što zapravo znači da ima sposobnost da u sebi akumulira sunčevu toplotu tokom dana i ispušta je lagano tokom noći. Potom, zidovi od konoplje „dišu” i u isto vreme pružaju potpunu zaptivenost i sprečavaju prodor vetra i curenje vazduha. Konoplja je odličan zvučni izolator, ali je i paropropusna što znači da reguliše vlažnost vazduha u objektu.
Po svim svojom karakteristikama, konoplja se smatra za najobnovljiviji materijal koji možemo da koristimo u građevinarstvu. Ona pruža prednosti i poljoprivredi ali i građevinskom sektoru, zdravlju neposrednih korisnika, ali i široj zajednici kroz zdravije okruženje.
Projektni biro Riches Hawley Mikhail Architects (RHM), početkom 2008. godine dizajnirao je 26 stambenih jedinica u Elmsvelu u Engleskoj, koje se zasnivaju na hemkritu. Ovaj projekat je osvojio nagradu za inovativnu еkološku kuću Housing Design Award za 2007. godinu. Na ovom projektu, zidovi od hemkrita predviđeni su kao inovativno rešenje koje će bez bilo kakvih troškova prečišćavati stambeni prostor. U ovom slučaju hemkrit je torkretovan na drvenu oplatu drvene zidne konstrukcije. Dakle, tehnologija ugradnje je ista kao i u slučaju kuća od slame (kada se naslagane bale slame koje čine masu zida torkretiraju malterom ili blatom koje ih štiti od spoljašnjih uticaja). Kao dodatna toplotna izolacija u samoj masi zida je vuna ovaca koje se uzgajaju u tom okrugu. Završni sloj je mešavina malterisanih, kamenih i drvenih površina koja upotpunjuju materijalizaciju fasade i doprinose rustičnom utisku prigradskog objekta.

Tekst je objavljen u časopisu DRVOtehnika 57, januar 2018. godine.
Fotografije: http://www.bath.ac.uk/bre/, lična domunentacija autora