Integralno gazdovanje šumama i šumskim područjima izazov, orijentacija i praksa
Intervju sa gospodinom Milanom Rodićem bio je pripremljen za štampu u martu 2018. godine i trebalo je da bude objavljen u reviji ŠUME. Naime, kako sam obavešten, Rodić je imao dogovor sa generalnim direktorom JP Srbijašume Igorom Braunovićem da se, nakon 17 godina vrati u Srbijašume i da bude prvi savetnik generalnog direktora... Tako sam, na poziv Milana Rodića, 12. februara 2018. godine u 9 časova stigao u Generalnu direkciju JP Srbijašume, gde su u kabinetu generalnog direktora već prijateljski i blisko razgovarali Milan Rodić i Igor Braunović. Nakon dvadesetak minuta Braunović nas je otpratio do ovalnog salona gde smo Rodić i ja, uz povremene posete Braunovića, razgovarali skoro četiri sata.
Saznao sam da je jedan od uslova Rodićevog povratka u Srbijašume, bio da se objavi njegov opširan intervju u Reviji ŠUME čija bi tema primarno bila vezana za orijentaciju i praksu integralnog gazdovanja šumama i šumskim područjima u vreme kada je Milan Rodić bio generalni direktor JP Srbijašume. To je, navodno, interesovalo Braunovića koji je nameravao da tu praksu ponovo afirmiše u srpskom šumarstvu, i zato je pozvao Rodića u svoj tim...
U dugom razgovoru sa Rodićem shvatio sam da njegova priča prevazilazi elemente integralnog gazdovanja šumama i da predstavlja svojevrsno svedočenje i širi osvrt na zbivanja u poslednjoj deceniji prošlog veka, kao i svojevrsnu kritiku šumarstva Srbije proteklih godina...
Nakon razgovora u Generalnoj direkciji, pisanje i priprema za štampu ovog teksta trajali su skoro mesec dana, a našu redakciju je u nekoliko navrata posetio Milan Rodić, čovek koji ništa nije prepuštao slučaju. Uvek je imao neku dopunu i ja sam to poštovao. Složio se i odobrio za štampu finalni tekst našeg razgovora...
Ali, još pre nego što je intervju bio pripremljen za štampu, Rodić je izrazio sumnju da će njegov povratak u Srbijašume biti realizovan. On, naime, nije zvao Braunovića, a prema dogovoru, čekao je njegovo poziv...
– Prećutno smo se razišli – rekao je gospodin Rodić – i možda je tako bolje... Kasnije smo u nekoliko navrata razgovarali o svemu, a to što se, nakon 17 godina i teatralnog poziva, nije vratio među šumare, doživeo je kao svoju pobedu... Parafraziraću neke delove njegovih razmišljanja: Ambiciozno sam prihvatio poziv i verovao da će neke od mojih sugestija ponovo ući u šumarsku praksu. Mi smo u teško vreme imali dinamičan razvoj koji je bio praćen adekvatnom socijalnom integracijom svih zaposlenih. Imali smo jasne vizije i programe razvoja, znali smo šta hoćemo i kako to možemo. Imali smo dovoljno energije koja se stalno obnavljala. Bili smo sigurni u sebe, svesni svog položaja, mogućnosti i ciljeva... Učinilo mi se da našu uspešnu praksu ponovo mogu vratiti među šumare, ali sam shvatio da oni na vrhu nemaju viziju i da su tu, uglavnom, da im prođe vreme... Ozbiljan državni propust je činjenica da važnim firmama rukovode ljudi koji nisu u struci. U takvoj situaciji struka se neminovno zapostavlja, pa šumska gazdinstva ostaju uskraćena a kompletna struka potisnuta. Oni su tu na osnovu političke i partijske podele, a to uveliko smeta razvoju... A ja ne bih da se utopim u tu učmalost...Ljudi bi, s pravom očekivali promene i poboljšanje. Znaju me i osnovano bi očekivali boljitak. Meni ne odgovara situacija u kojoj caruju učmalost, nered i nerad. Na to nikad ne bih pristao...
I tako. Intervju sa Milanom Rodićem je čamio u mom kompjuteru više od godinu dana. A onda sam jedne noći, početkom aprila, napisao ovaj uvodnik i odlučio da ga kao specijalno izdanje časopisa DRVOtehnika objavim u elektronskoj formi. Sadržaj onog što je napisano pre godinu dana nije menjan. Promenjene su okolnosti u kojima, opet, nisam siguran, da znam nešto više. One koji budu čitali ovaj sadržaj podsećam na jednu misao koju je napisao Bekon još pre četiri veka: Ne čitajte da biste protivrečili, niti primite za gotovo ono što piše, već da bi merili i rasuđivali o onome što ste pročitali.
Ceo intervju možete pročitati ovde.
