Globalizacija, partokratija i obojena revolucija

Jedna izreka veli da je najgore kad čovek prestane razlikovati dobro i zlo. A kada se sa višedecenijskim životnim iskustvom osvrnemo samo na protekle četiri decenije, teško je lišiti se osećanja da je u ovom svetu zlo dominantnije nad dobrim... Sećamo se početka devedesetih i raspada zemlje koju smo iskreno voleli, sećamo se rata, inflacije i sankcija, sećamo se bombardovanja, rušenja i ubijanja, pa revolucionarnog oktobra i činjenice da su globalizacija i partokratija na ove prostore stigle zajedno. 

Podsećamo da je globalizacija pojam koji ukazuje na promene u društvu koje su rezultat međunarodnog porasta razmene kako u ekonomiji i trgovini, tako i u kulturi, idejama, migracijama, međuljudskim odnosima uopšte... 

Takođe podsećamo da je partokratija oblik vladavine u kojoj je politički proces podređen interesima jedne ili više političkih partija, a zanemaruju se građani kao nosioci suvereniteta. Partokratija je negacija demokratije, ona je njen prividan oblik jer političke stranke svoj interes uzdižu iznad opštih interesa društva. U partokratiji se vlast ne nalazi u institucijama, već u vladajućim strankama.

Rekosmo da su globalizacija i partokratija na ove prostore stigle zajedno, pa su u našu zemlju skoro legalno ušle sumnjive, pljačkaške privatizacije ostavljajući iza sebe armiju otpuštenih i nezaštićenih radnika, a nezaposlenost je premašila četvrtinu radno sposobnog stanovništva. Sve se to dešavalo u prvih desetak godina ovog veka, kada su naša rukovodstva želela da se trijumfalno odlepe od kraja prošlog veka, ali su ih svi pokušaji da se od njega uz pljuvanje distanciraju, samo više spajali i jasno ukazivali na kontinuitet... 
Prva decenija ovog veka obilovala je političkim problemima i promenama, a permanentni pritisci i ucene zapadnih moćnika na našu zemlju nisu prestajale. A onda su delimične reforme, investicije i ozbiljni privredni pomaci uz dominantno politička trasiranja donela istinski ekonomski boljitak, više posla, veću zaposlenost i bar prividnu sigurnost, pa kad se činilo da nam uistinu predstoji stabilan napredak i mir, stigla je korona, zatim ratovi na istoku Evrope i Palestini...  
Globalizacija se, dakle, najčešće posmatra sa aspekta ekonomije, pa se u prvi plan stavlja njen učinak na liberalizaciju trgovine, a zanemaruju se činjenice da je ona produkt imperijalizma i da obuhvata sve aspekte društvenog života, da uz stare imperijalne interese, donosi nove društvene pokrete, nove profesije i zanimanja, novi način života i poimanja istog. Uz značajan porast mogućnosti prenošenja informacija i dostupnost različitih sadržaja, rasle su i mogućnosti dezinformisanja, medijskog inženjeringa i oblikovanja poželjnog ponašanja pojedinaca i grupa ljudi, kao i formiranja globalističke ideologije koja, kako kažu stručnjaci, potiskuje bilo kakvo razmatranje činjenica. A latinska poslovica kaže: neznanje je majka drskosti...

Da bi se ovladalo masovnim mišljenjem ljudi, neophodno je prvo, uz raskid sa tradicionalnim vrednostima i gubljenjem nacionalnog identiteta, što je najveći poraz za svaki narod, odbiti svaku raspravu o činjenicama, ili ih jednostavno ignorisati. Ne sme se govoriti šta je bilo i zbog čega se dešavalo, šta je tačno, a šta nije, šta je istina, a šta laž, nego se podeljenim grupama koje se međusobno mrze ili obožavaju, servira pripremljen, grupi poželjan stav, koji se usvaja bez ikakvog razmišljanja. U takvoj situaciji nema razgovora, nama razumevanja, a rastu napetost i mržnja... Oko grupa koje se mrze ili obožavaju, prave se narativi kao prepoznavanje na čijoj si strani, pa ako neko trezveno kaže ovo je ispravno, a ovo nije, a ne uklapa se u podelu, odmah se odbija bilo kakva argumentacija... To stanje postaje eksplozivno kada se spoji sa ljudskom dobrotom, sa saosećanjem ljudi. Nekada su to lažne ideje, nekad događaji ili neka vest, kao majka zemlja umire, što baš nije tačno, ili kitovi izumiru, što je prilično tačno, a kod nas je taj eksplozivni fitilj bio pad nastrešnice... I onda se u ljudima pokrene ono što je najbolje u njima: emocije i saosećajnost i spoji se sa ranije formiranim narativima, ovo je zlo, ovo je dobro i tada dolazimo u situaciju gde se uopšte ne čujemo, gde se argumenti odbijaju, zato što čovek ima utisak: pa sve što ja radim, i kad protestvujem i kad sam protiv protesta, sve radim iz najboljih namera, ne razumevajući da je problem u tome što je doveden u psihološko stanje da nije sposoban više da preispituje činjenice i stavove koje je prethodno neko drugi, za svaku konfliktnu stranu, zauzeo, a koje je on bez razmišljanja, nekritički prihvatio... Globalistička ideologija se godinama sistematski planira i produkuje, pa kad zbog nekog povoda konflikt eksplodira, jedni ga zovu obojena revolucija, a drugi su kontra revolucionari... I tako ovaj narod ništa nije naučio iz svoje prošlosti, on luta i u permanentnom je sukobu, on tako potvrđuje svoje postojanje, nasuprot Dekartovom: Cogito, ergo sum! Mislim, dakle postojim...