top-tech
Mailing lista
Pošaljite nam svoju E-Mail adresu i dobijaćete redovna obaveštenja u vidu newsletter-a.
Sigurnosno pitanje, molimo saberite dva broja:


6T3         YPN      
S P    4    B G   DQD
9 B   A8O   F Y      
6 9    J    E 8   7YN
9MB         51C      
Pretraga  
Članci i autorski tekstovi

Finalizacija u drvnoj industriji je primarni cilj

Piše: Uroš Vitas

Mudrost je ćerka iskustva, rekao je Leonardo da Vinči, a mi smo pred izazovom – da prepoznamo mudrost i preživimo. U industriji je znanje moć, nauci vrlina, a sinergija – fantastičan spoj...

profesor dr Borislav Šoškić, Fotografija U. Vitas
Profesor dr Borislav  Šoškić, Fotografija U. Vitas

Časopis DRVOtehnika nastavlja seriju razgovora sa onima koji su, radom na Odseku za tehnologije drveta Šumarskog fakulteta, ulili novu mladost u drvnu industriju. Dr Borislav Šoškić je profesor, mentor i istraživač, čiji rad je vodio povezivanju nauke i struke. Dočekani uz osmeh, kraj ukusno formirane biblioteke, uz blagu kafu i poneku „narodnu“, počeli smo razgovor:

Nauka i industrija su se susreli sa brojnim izazovima, a Vi ste bili aktivan učesnik, možete li nam približiti ambijent?

– Bez kontinuiteta i stabilnosti nema ništa, a proteklih 15 godina su obeležila lutanja. Drvno-industrijski odsek se iznedrio 1955-56. dalekovidošću naših profesora, šumara uglavnom, Kneževića, Oreščanina, možda najviše Perovića, koji su smatrali da je naše bogatstvo – drvo treba što više u procesu rada finalizirati, dati mu veću dodatu vrednost, neophodan društvu koje je bilo u ekspanziji. Bilo je neracionalno ekonomski i socijalni razvoj bazirati na uvozu, pa se kroz planove osetila potreba za jakom drvnom industrijom. Uz saglasnost vlade, slični planovi i programi su realizovani na zagrebačkom i beogradskom fakultetu čiji osnov su činili profesori-šumari, koji su imali kontakte i radili u preradi drveta. Uz profesora Kneževića kao stožera, nosioci su bili Oreščanin, Vujičić, i profesori na Katedri za hemijsku preradu drveta, i kroz to „jezgro“ je stvorena osnova. Katedru za finalnu preradu drveta je kasnije formirao prof. Aleksandar Janković, koji je došao iz kombinata iz Sremske Mitrovice i postavio razvoj predmeta Finalna prerada i Površinska obrada drveta. Zatim prof. Pavić koga je Knežević angažovao za predmet Mašine i alati, i bio mu mentor. Katedre primarne i finalne prerade su profilisale kadar. Katedru za ekonomiku i organizaciju je organizovao prof. Vujičić, pa Oreščanin i Perović, koji su brinuli o njenom razvoju. Na Katedri za iverice i vlaknatice se nije znao profil dok se nije osetilo da je to osnova za razvoj a počela je i izgradnja fabrika iverica. Tu se dosta lutalo, a sa zapada smo često dobijali ono što je prevaziđeno. Jedna od prvih fabrika vlaknatica je napravljena u Beranama, uz one u Foči i Ilirskoj Bistrici. Bili smo nedovoljno tehnološki obrazovani, i oko održavanja, kasnilo se i fabrike su teško opstajale. Sedamdesetih je napravljena fabrika u Kuršumliji. Radio sam projekat prve rekonstrukcije, a još jednu prof. Lenić, izuzetan stručnjak koji je radio i osnovni projekat. Radio je u Ilirskoj Bistrici, a posle na Biotehničkom fakultetu u Ljubljani. Mi nismo imali pravo rešenje do dolaska prof. Miljkovića. Prethodno su to držali prof. Marković, Jovanović, pa Senić, ali je to bilo kao dodato – formirati predmet nije bilo lako, ni napisati knjigu, uz obaveze koje prati rad. Fokus je bio na obrazovanju, a razvoj nauke u meri za sticanje kvalifikacija. Falile su laboratorije, puno toga. Već 1975. orjentišemo se na privredu. Prof. Perović kroz predmet Projektovanje preduzeća ostvaruje izuzetne kontakte. Bio je vizionar i hteo da unapredi privredu, a bez veza između nauke i privrede i obrazovanja i privrede, nijedno ne daje pun efekat. Bili smo više u privredi nego na fakultetu i nije bilo moguće posvetiti se pisanju knjiga. Radili smo projekte za Srbiju, Crnu Goru, deo BiH i Makedonije – seća se profesor Borislav šoškić.

U tom periodu odsek je bio organizovan kao Institut?

– Zakon o udruženom radu 1974. je naterao fakultete da se reorganizuju. Odseci su pretvoreni u institute i da bi se održali morali su više sarađivati sa privredom. Privredi su trebali oni koji znaju da pomognu u razvoju proizvodnje, a koliko smo kao privreda i društvo napredovali do devedesetih vidi se kroz statističke podatke...

U kojoj meri su ta iskustva opredelila Vaš naučno-istraživački rad?

– Fantastičan spoj. Uz projektovanje, rešavali smo i veliki broj proizvodnih problema i videli nedostatke u nauci, i šta nauka treba da uradi. Naša oblast je pragmatična i nauka treba da doprinese razvoju privrede. Većina mojih radova su potekli u cilju rešavanja problema uočenih u praksi, a radilo se timski,  saradnjom sa kolegama. To su bila prava istraživanja, saradnja struke i nauke. Treba imati stalnu saradnju ili smo na tankim nogama. Kroz saradnju sam prošao celu drvnu industriju...

Od tehničara u kontroli kvaliteta, inženjera na unapređenju proizvodnje, do naučnika... Kako počinje Vaš put?

– Otac je želeo da upišem građevinu – stric je bio inženjer, on talentovan majstor. Kao najmlađi ostao je na zemlji. Deo porodice strada u Andrijevičkoj ofanzivi, i otac se ponovo ženi. Iz tog braka smo nas tri brata. Kad se razboleo i umro nismo imali prihode. Sa razvojem industrije pri Beranskoj gimnaziji su osnovana odeljenja za drvnu industriju i šumarstvo o kojima je brinula industrija. Upisao sam drvno-industrijski smer, i uz stipendiju imao obavezu da uradim diplomski i radim u industriji u Beranama. Ima ljudi koji harizmom utiču na naš izbor, tako sam kod prof. Ninovića radio diplomski. Kao upravnik fabrike lesonita u Beranama savetovao je da obradim temu iz prerade celuloze, jer tu počinje i razvoj hemijske prerade drveta. Prvo sam radio u LIM-u, na laboratorijskom ispitivanju vlaknatica. U privrednoj reformi i previranjima 1967. upisujem studije na našem odseku, tada Mehanička prerada drveta. Kao odličnom studentu prof. Perović mi nudi da radim na predmetu Projektovanje preduzeća. Tada sam imao stipendiju iz Sremske Mitrovice, i odličnu ponudu kombinata u Kuršumliji. Supruga i ja smo čekali prinovu, na fakultetu nisu imali ni približne uslove, i prof. Perović je savetovao da „ispečem zanat“. U Kuršumliji su imali primarnu infrastrukturu i tehnologije, a direktor Milićević-Korčagin vizionarski odnos prema razvoju... Poveren mi je posao tehničkog rukovodioca u fabrici šper-ploča, i podrška da formiram razvojnu laboratoriju. Poverenju je prethodila poseta prof. Pavića, koji je radio na izgradnji fabrike, a čiji projekti su odlično ocenjivani. Veza sa fakultetom rezultira i praksom za studenate uz obuku o trošku kombinata, koju ugovaram na molbu prof. Nikolića, a 1974. primaju me za asistenta za predmet Svojstva drveta, i uz saglasnost odseka nastavljam saradnju sa kombinatom uglavnom na razvojnim projektima. Prof. Perović je vodio, Nešić, Skakić, ja, posle Šuletić, bili smo saradnici, a za kombinat sam najviše ja bio zadužen.

Vaša istraživanja vode praksi, proističu iz nje, a može li istraživač bez proizvodnje i obratno?

– Može, ali „kao da pravite kuću od krova“. Po analizi naučno-istraživačkog rada moja generacija je napravila iskorak, a svi su imali iskustvo iz prakse. Ko nije, videlo se, nema osnov, sigurnost... A danas je toliko bezobrazluka u ljudima, nemaju znanje, a spremni su da nešto promovišu. Čitam, i drvo se vraća u modu... a nije iz mode izlazilo! Samo je pitanje imamo li kupovnu moć, navike, kulturu... Problem je što smo mnogo toga uništili...

To je u stvari „kontinuitet“ o kome ste govorili?

– Kontinuitet i stabilnost su bitni, a urušili smo to u svim delatnostima, najgore je u obrazovanju. Mala smo zemlja, podložni uticajima, lakomi na ideje u suprotnosti sa našom kulturom i potrebama. Treba nam izuzetno obrazovan kadar, ili ćemo biti podloga za manipulaciju. U akademskim telima sam video koliko su ljudi spremni da bilo šta prihvate i promovišu. A veliki udar je bio razdvajanje šumarstva i prerade drveta. Ne da nije trebalo, ali, ne odjednom – ostaviti preduzeća bez sirovine i sredstava da je obezbede. Deo primarne prerade je brzo revitalizovan, ne traži velike investicije (bilo je 500 pilanskih jedinica u Srbiji), a finalna prerada traži sredstva za opremu, projekte, kadrove, i ima elastičnu tražnju – nameštaj je pitanje kupovne moći, ali, trebaće daska za građevinarstvo i drugo. Treba vreme i podrška, a drvna industrija nije visoko akumulativna, ali je za našu zemlju od vitalnog značaja – tvrdi gospodin Šoškić.

Formirali ste Laboratoriju za ispitivanje svojstava drveta i proizvoda na bazi drveta na fakultetu, i literaturu iz Svojstava drveta (sa prof. Popovićem zbirku) tako i uslove za obrazovanje i praksu. Koji je značaj Laboratorije?

– Ima veliki značaj za obrazovanje, ne zavisimo od preduzeća, a kroz eksperiment vidite kako će nešto da se odrazi u praksi. Ja sam za magistraturu koristio opremu u Kuršumliji, za doktorat i onu u Pljevljima. Kada ste na fakultetu, treba sarađivati sa svima. Radeći za njih, sticao sam znanja i iskustvo, pa sam nameravao da to obezbedimo i kod nas. Laboratorija za kontrolu kvaliteta je imala podlogu. Profesor Potrebić je preneo znanja sa specijalizacije u Norveškoj i izborio se. Nama su falila sredstva i prostor. Od profesorke Nade Lukić sam dobio podršku, i uz pomoć svih sa katedre nabavljali smo deo po deo, a najviše kad sam bio prodekan za finansije. Kupili smo mašinu za lomljenje, dobili prostor i drugo. Od 90-tih su nestabilni uslovi i kombinujemo – od Ministarstva, iz naših izvora... Pokazalo se najboljim biti u kontaktu i sa privredom, i sa naučno-istraživačkim insititucijama i sa Ministarstvom, raditi i smišljati kako da pomognete privredi, a da na fakultetu razvijamo kadrove – kaže dr Šoškić.

Radili ste za privredu, nauku, ministarstvo, na programima, tehnologiji, produktivnosti... Nastaju brojna rešenja...

– Projekat koji sam dugo vodio ticao se unapređenja proizvodnje – u praksi smo tražili probleme i za praksu ih rešavali – najbolji spoj, jer u proizvodnji za to imaju manje vremena. Uvek sam gledao smisao, a iz kontakata se rađaju i rešenja. Na primer, deo o deformaciji rezanih sortimenata će se još raditi – drvo je neuhvatljivo. Profesor Nebojša Todorović je na tome magistirao, a nameštaj od masiva ne možete praviti ako to ne poznajete. Jednofazni i dvofazni postupak, koji je bio u načelu, usavršili smo, a profesor Popadić će finiširati. Treba animirati i privredu...

I na skupovima ukazujete na deformacije, i na otpadak, posebno na koru. Proučavate i manje poznate vrste...

– Crvena Zastava iz Kruševca je imala koncesije u Gani, čemu je doprineo direktor Obradović, i preko prof. Lukić smo vršili istraživanja. Bilo je podataka sa šumarske strane i struka je tražila da se to istraži. U Kuršumliji smo prerađivali sambu, meko drvo, a alat se tupio tri-četiri puta brže nego kod topole ili bukve, i rešavano je zamenom noža. To mi nije bilo dovoljno i na fakultetu smo istražili sastav i u silikatnim jedinjenjima našli odgovor. Profesorka Lukić je štampala priručnik, i Institut za preradu drveta i to je u Laboratoriji i od neprocenjive je vrednosti. Problem kore sam uočio u proizvodnji, gde je ima u proseku desetak posto, ogroman materijal, a rešavalo se sagorevanjem, pa sam prijavio projekat Mogućnosti kompleksne prerade industrijskog drveta u Srbiji i ocenjen je odlično. Sa raspadom zemlje sredstva su smanjivana i sproveden je u delu gde smo imali koncept sa Katedrom za iverice i vlaknatice za ploče i druge proizvode. Istraživali smo izolaciona svojstava, ekstraktive, i drugo. Profesor Miljković je trebalo da radi sa svojim timom, ali sve je u vezi sa okolnostima...

Boravite u Institutima za drvo u Minhenu, Moskvi, u preduzećima u Italiji, Nemačkoj, Poljskoj, Rusiji. Izvodite nastavu iz Anatomije, Prerade drveta na pilanama i drugo... Da li je povezivanje ovih polja bila praksa i u inostranim iskustvima?

– U Nemačkoj da, u Italiji manje. Institut za drvo u Minhenu su finansirali i država i privreda, pa vidite značaj te veze. Mi smo našli model – radili smo za privredu, iz toga crpili ideje za nauku i sredstva. U privredi su preopterećeni, treba da im pomognete, da daju skromna sredstva, uz ona od Ministarstva, i da tako stvorite uslove za to.

Jer, naglasili ste, cilj je da ne izvozimo sirovinu, nego proizvode sa većim nivoom finalizacije?

– To bi se daleko više realizovalo da nije došlo do raspada Jugoslavije. Ali taj cilj ostaje. Kroz projekat kompleksne prerade drvne sirovine smo puno uradili. I razvoj našeg odseka je bio prema potrebama industrije, a bez znanja ne možemo u razvoj. A privatnik bi da proizvodi bez znanja, bez struke. I zato kaska razvoj finalne prerade. Primarna prerada traži manje visokoobrazovanih po jedinici proizvoda, i nastojali smo da maksimalno pojačamo finalnu preradu i na tome odsek treba da radi da bi se stvorio intelektualni potencijal koji bi mogao da razvija struku. Bez finalizacije nema odbacivanja viška, i nije isto koliko uložite u dizajn i oblikovanje. Radili smo eksperimente i po italijanskom, i našem dizajnu. Vrednost proizvoda po kilogramu se u finalnoj preradi može povećati do 1:10, u primarnoj tek 1:2,5. Cilj je da svi resursi prođu finalnu preradu, cilj je finalizacija celokupne raspoložive sirovine.  

A prerada iz uvoza? Jer, cilj je i da čuvamo resurse...

– To je bio koncept sa koncesijama u Africi, ali podrazumeva industriju osposobljenu da pravi veću vrednost. Preduzeća sada nisu dorasla, ali se mogu organizovati. Kapitalistički sistem se bazira na podeli rada i kooperaciji, i traži korektan odnos. Japan je uspeo – „Just in Time“ – Šigeo Šingo mi je bio inspiracija. Mi imamo sirovinu, kadrove i tržište, nedostaje oprema, a suština je praviti kvalitetan proizvod visoke faze obrade tj. nameštaj, a sada, zbog peleta, i malo kvalitetniju sirovinu pretvaraju u ogrev. I u strukama je potreban patriotizam, ne samo želja za profitom. Ili da država utiče...

Ima li država prostora?

– Ako podržimo razvoj finalne prerade mi ćemo ga naći. Nekada smo imali planove šta koje preduzeće da radi. Sada se orjentišu na finansijske, a manje na kvantitativne pokazatelje, a za sve treba stabilnost. U realizaciji je uvek problem. A kada je došlo do privatizacije i donet Zakon o preduzećima, pa sa raspadom zemlje, moglo se planirati ad hok... A bez dugoročnog planiranja razvoja nema kontinuiranog napretka – kaže na kraju našeg razgovora dr Borislav Šoškić.

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika br 64, oktobar 2019.