DRVO KAO POLAZIŠTE I CILJ
Ništa nije samo to što jeste. Postoji spoljni oblik predmeta, postoji unutrašnji oblik predmeta.Postoji i humor. Predmeti dolaze od nekud i odlaze nekud. Svi predmeti su upotrebni, samo su neki upotrebniji od drugih. Stvaranje je rasprava između rada i avanture, večiti nadrealizam.
Iz pera arhitekte Joksimovića
U delovanju beogradskog umetnika Nebojše Joksimovića drvo se našlo kao osnovno sredstvo izražavanja. Ono je više od sredstva i materijala za rad, više i od lepote krajnjeg produkta. Ono je, jednostavno, istina. Od njega se polazi, ali do njega se kroz realizaciju mora i doći. To ponovno otkrivanje drveta podseća nas na ponovno otkrivanje čoveka, odnosno nas samih, kao na jedno od večitih civilizacijskih traganja.
Stvaralačko pregnuće umetnika Nebojše Joksimovića po svemu je osobena pojava u našoj sredini. Obrazovan kao arhitekta, sa afinitetima prema književnosti, ovaj autor intelektualno je formiran pre svega u kružoku savremenih beogradskih vajara. Zapravo, kroz njegov rad najbolje je iskazana sinteza svih umetnosti, kako onih likovne tako i onih ne-likovne prirode. Gessamtkustwerk, kao ideal i težnja mnogih istorijskih epoha, provejava kroz Joksimovićevu svest i delo, izražavajući jasnu pripadnost duhu Moderne. Modernizam je, međutim, iskazan u domenu asocijacije, evokacije Ili simbolike, pa tako Joksimovićevi radovi isključuju mogućnost precizne vremenske atribucije. Tako, na primer, na radovima koji predstavljaju stolice ima upliva savremenosti i Moderne jednako koliko i Bauhausa. Druga ostvarenja, kao što su ormar ili komoda, još su izrazitije „obezvremenjena”, svodeći istorijske uplive na minimum. Svim radovima zajedničko je neprikosnoveno negovanje funkcionalnosti (ali ne one funkcionalnosti koja se kod predmeta primenjene umetnosti podrazumeva, već funkcionalnosti kao posebne kategorije koja povezuje logiku i estetiku, i vizuelno izražava „lepotu u odsustvu dekora”), minimalističko stilsko određenje, savršenost u idejnoj kompoziciji (pri čemu se sledi matematički princip „potrebnog i dovoljnog”), besprekornost u realizaciji tj. finalizaciji (finalnoj obradi). A svim radovima zajedničko je još nešto, što je toliko snažno i nedvismisleno ugrađeno u njih da postaje njihova „četvrta dimenzija” – duhovitost. Ta funkcionalno–estetska dosetka, nošena je minimalizovanim rešenjem i izražena lakim autorskim potezom. Sve je to u direktnoj vezi sa jednostavnošču i purizmom umetnikovog vokabulara. Gledajući ove radove, pomislilii bismo: „Da, rešenje je bilo tu, pred nama, ali ga niko ne bi tako jasno, i u deliću sekunde uhvatio i materijalizovao”.
Bespogovorna estetičnost, kojom se ovaj beogradski umetnik bori protiv serijalnosti, tipizacije, odsustva duha u masovnoj industrijskoj proizvodnji nameštaja današnjice, zatim funkcionalnost i ergonomičnost (prilagodljivost ljudskom telu i potrebama), jesu odlike koje determinišu opus Nebojše Joksimovića. Komadi mobilijara proistekli iz njegovih ruku poseduju osobinu čovekolikosti i čovekomernosti, vraćanje na vrednosti duha, traganje za smislom, suštinom i višim vrednostima.
