Drvo kao inspiracija i implementacija

Profesor arh. Aleksandar Radojević (1934, Novi Sad) čitav svoj radni vek proveo je kao nastavnik na arhitektonskim fakultetima (u Beogradu 1961–2001, tokom i nakon toga angažovan u Prištini, Banjoj Luci i Podgorici, do 2012), i to na predmetima: „Arhitektonsko crtanje i oblici“, kasnije „Arhitektonska i kompjuterska grafika I i II“. Osim kao vrlo predan nastavnik i plodan arhitektonski stvaralac, on se ističe i kao vrstan crtač – crtanjem se bavi i danas.

Pogled na topografiju radova profesora Radojevića otkriva nam izrazitu ambijentalnost lokaliteta. Zlatar, Golija, Suvobor, Zlatibor, Kotor, Prizren, Užice, Vršac, Valjevo, Ivanjica… samo su neki od njih. Logično je zapitati se koliko su ovi živopisni krajolici, obdareni prirodom, uticali na evidentnu implementaciju drveta u materijalizaciji Radojevićevih objekata. Stilsko-morfološkom analizom pojedinačnih radova, koji su međusobno potpuno raznoliki, stičemo svedočanstvo o neuniformnom, uvek svežem i novom pristupu koji je ovaj autor preduzimao za svako svoje ostvarenje. Međutim, kao jedan od konstantno prisutnih metodaskih postupaka jeste uvođenje drveta ne samo kao konstruktivnog elementa, već i kao centralnog estetskog motiva, i dalje – kao algoritma na kome se zasniva metamorfoznost, adaptibilnost Radojevićevih prostora. 

Radojevićev arhitektonski prostor je i svet u kome caruje detalj. Detalj se na njegovom delu rađa kao plod studioznog rada, promišljenog i pažljivog procesa projektovanja, i uvek ima simboličko-asocijativno značenje. Tako, na primeru Doma kulture u Novoj Varoši (1969), prvog značajnijeg Radojevićevog ostvarenja, kompozicija je u aspektu linija, površina, formi i mase komponovana, a potom dekomponovana naglašavanjem jednog elementa u aspektu materijalizacije – gelendera na pročelju, koji je, neočekivano – od drveta. Bivajući in situ, međutim, ta neočekivanost biva zapravo potpuno očekivana, logična i opravdana. Brdovit ambijent, šumoviti pejzaži, borovi Zlatara, etno arhitektura, deo su genius loci koji je na ovaj način neraskidivo i autentično utkan u objekat.
Druga ključna reč u Radojevićevom opusu – crtež – predstavlja mnogo više no što se da očekivati. Bilo da je u funkciji projektovanja u arhitektonskim poduhvatima, krokija koji mu ispunjava trenutke odmora i proputovanja, bilo da je rađen kredom pred studentima na školskoj tabli, ili tušem pred velelepnom katedralom, crtež za Radojevića predstavlja manifest lepote kao harmonije funkcije i forme. Njegovi crteži su minuciozni i neguju treperavu ekspresionističku liniju, budući da se oslanjaju na emocije i doživljaj svetlosti. Neretko su oživotvoreni bojom i bogatim svetom sfumata – Radojević nastoji da prevaziđe dvodimenzionalna ograničenja papira i da im dodeli jednu novu spoznaju vizuelnosti, a ideja kojoj se teži u ovom procesu jeste upravo Priroda. Otud njeni derivati u upotrebi prirodnih materijala na Radojevićevim materijalizacijama crteža, a ponajviše drveta.

Dom kulture u Novoj Varoši, ograda od hrastovine na terasi

Izgled dela glavne sale Doma kulture, Nova Varoš

Projekat, kao nastavak crteža, u Radojevićevom stvaralaštvu podrazumeva odbacivanje svake serijalne i predestinirane sheme. Puna pažnja poklanja se studiji okoline, u koju se objekat uklapa svaki put prilazeći mu na drugi način i uz odgovarajući, slobodan izbor materijala. Autor, tako, najčešće primenjuje prirodne materijale u skladu sa tradicijom svoje zemlje, ali i sa lokalnim potrebama i mogućnostima. Integrativnost prostora, težnja ka spoju zgrade sa njenom okolinom, rad u total dizajnu, predstavljaju ideje-vodilje u procesu projektovanja. U prostoru dobijenom ovakvim intencijama – vlada red. Taj red je postignut disciplinom, mirom i jednostavnošću. Modularno ustrojstvo igra značajnu ulogu, bilo da se odnosi na Le Korbizjeov, bilo na Altov sistem mera. Skulptoralno oblikovanje elemenata kompozicije, kome Radojević često pribegava, govori upravo o predanom i temeljnom shvatanju zadatka. Tako dobijeni apstraktni i geometrijski oblici raspoređeni su kao da su u prirodi – poput kamenja, cveća i vode. 

Rodna kuća vojvode Živojina MIŠIĆA, izgled vitrine u KUĆI

Prostor u Radojevićevim enterijerima karakteriše velika uloga i količina svetlosti. Preuzimanje dnevne svetlosti omogućeno je u znatnoj meri izbrisanim granicama između spolja i unutra. Posebnu grupu radova predstavljaju muzejski enterijeri i postavke u kojima je projektovano sve do tančina, ulazeći duboko u suštinu muzeologije kao nauke. Drvo ovde predstavlja dominantni materijal – od njega su redovno muzejske vitrine (Narodni muzej u Leskovcu, 1974), stepenišne kompozicije (Dom knjige „Prosveta“ u Kragujevcu, 1978), a često i podne, zidne i plafonske obloge. Na primeru Doma kulture u Vranju (1971) vidimo delo smele i razuđene kompozicije koja počiva na krugu kao osnovnoj zakonomernosti, pri čemu glavni korpus počiva na spojenim drvenim panelima. Za razliku od toga, Dom sela u Devićima na Goliji (1977), „Kuća – ognjište“ (maketa) i Rodna kuća Živojina Mišića u Struganiku (1987) izrastaju iz samog tla, obdarujući krajolik, nenametljivo ali svesno, jednim dodatnim redom i lepotom, i naravno bazirajući se gotovo u potpunosti na drvetu.
Profesor Radojević je posebno zaokupljen temom dizajna stolice, a svoje interesovanje proširuje i na istraživanje razvoja njenog oblika (pretočeno u publikaciju „Razvoj oblika stolice“, Beograd, 1974), pri čemu, naravno, drvene stolice čine gro komparativnog materijala. Valja reći da njegovo interesovanje za drvo potiče iz najranijih dana, još iz doba detinjstva – obožavajući ovaj materijal, on mu je bio i inspiracija za neke predstave i modele, u kojima će se roditi upravo jedan od glavnih, pionirskih kvaliteta Radojevićeve arhitekture – adaptibilnost prostora (a koji bi ga drugi materijal, osim drveta, dozvolio u većoj i savršenijoj meri?)

Radojevićeva ostvarenja odlikuju se organski koncipiranom strukturom, iz funkcije razvijenom formom, prostorom sa jasnom biološkom, psihološkom i socijalnom svrhom. Njegova arhitektura je antropomorfna i humana, odmerena i nepretenciozna, savremena i kontekstualizovana, sa prizvucima romantičarskog i ekspresionističkog jednako koliko i racionalističkog i internacionalističkog. U jednoj svojoj biografskoj noti, Radojević beleži da se u svojim delima „suprotstavljao pomodarstvu“. Doista, u njegovom stvaralaštvu ne postoji nikakvo propisano ili uspostavljeno stilsko sredstvo i delo je samo po sebi umetnički zakon. Radojević pokazuje puno poštovanje investitora i projektnog zadatka; funkcionalizam je za njega ne stilsko određenje već moralni kodeks. No, on nikada ne zaboravlja da delo opskrbi simbolima, asocijacijama i porukama. On je strpljiv i predan neimar. Takođe, on ne teži da „popravi svet“ – složeni projektni zadatak emitovaće se u složenom programu organizacije prostora, a dodeljena sloboda biće ovenčana lakim i efektnim potezom. Sve pobrojane karakteristike i metodi povezani su, u direktnoj ili metaforičkoj vezi, upravo sa – prirodom i drvetom.

U godini u kojoj se tokom marta meseca u Zavičajnom muzeju Knjaževac planira velika retrospektivna izložba prof. Aleksandra Radojevića, značajno je sublimirati opus i stvaralački prosede ovog srpskog neimara, a zaključak baziran na nezaobilaznoj ulozi drveta kao utemeljenja autorovog razvojnog i metodskog puta čini se još značajniji kada se ima u vidu da je upravo u živopisnom šumovitom timočkom pejzažu on proveo četiri godine svog detinjstva.

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 81, januar 2024.