Drvna industrija i veći nivo finalizacije drvne sirovine

Šumarstvo i drvna industrija su u jednom repro lancu, tehnološki naslonjeni jedni na druge i u tom smislu njihova saradnja mora biti bliska. Problemi su im slični, a ciljevi ne bi trebalo da im budu bitno različiti. Istina, šumarstvo Srbije nije u prilici da u potpunosti zadovolji potražnju za drvnim sortimentima koja permanentno beleži rast. Srbijašume su saopštile da je potražnja za drvnim sortimentima za 2018. godinu, bila 28% veća od tražene količine u 2017. godini, a najveće povećanje je kod prostornog drveta, što je uzrokovano instaliranjem velikog broja proizvodnih pogona za proizvodnju drvnog peleta... Dakle, sirovinska osnova iz šuma Srbije ne može biti garancija, niti osnovni faktor razvoja prerade drveta, upravo zato što su kapaciteti primarne prerade drveta znatno veći od etata, od mogućnosti naših šuma. Stručnjaci ističu da su primarni faktori koji utiču na razvoj drvne industrije proizvodni programi u svim njihovim elementima: vrsta proizvoda, njihov kvalitet i cene, tehnološka opremljenost i produktivnost pogona za preradu drveta, dizajn itd. Očigledno, veći nivo finalizacije je potreba i jedan od osnovnih uslova razvoja prerade drveta.
Neki često ističu da bez dobre prerade drveta nema dobrog šumarstva i obratno... Možda tu ima istine, ali podsećamo da neki ozbiljni analitičari tvrde da kvantitativna i kvalitativna struktura šuma nije primarni faktor razvoja drvne industrije. Tipičan primer je Italija koja ima mali etat, a do skora je bila najveći izvoznik nameštaja u svetu. Ili Engleska koja ima razvijenu primarnu preradu drveta, a od ukupne količine drveta koje godišnje prerade samo 20% ima domaće poreklo, ostalih 80% se uvozi iz svih delova sveta...
Drvnom sektoru, posle prehrambene industrije, pripada drugo mesto po suficitu u trgovinskoj razmeni sa inostranstvom, a drvni sektor već godinama permanentno ima tendenciju rasta. Zato koristimo svaku priliku da istaknemo da prerada drveta i proizvodnja nameštaja pripadaju vitalnoj industrijskoj grani, da svake godine povećavaju obim proizvodnje i permanentno prave suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. U poslednjih pet godina prosečan godišnji rast izvoza ove industrijske grane iznosio je 13,3%. U BDP-u Srbije udeo drvne industrije iznosi blizu 2%, a udeo u izvozu je 6,3%. Prerada drveta i proizvodnja nameštaja zaslužuju veću pažnju države, koja se uglavnom ogluši o pozive drvoprerađivača, a mi se obradujemo, ali i zastidimo, kada vidimo da u našem susedstvu može i drugačije. Nije greh biti dobar, težiiti boljem i učiti... Veliko je pitanje da li će i do kada drvna industrija zadržati dosadašnje trendove razvoja. Ali, i pored dobrih rezultata drvna industrija godinama traži institucionalnu adresu gde bi zajedno sa šumarima razgovarali o saradnji i položaju svih subjekata na šumi bazirane ekonomije sa ciljem veće konkurentnosti, tehnološke opremljenosti, veće finalizacije vredne sirovine i većeg broja zaposlenih... Zahtevi drvoprerađivača u tom pravcu traju dugo, ali od države nema odgovora. Ona ignoriše činjenicu da drvna industrija svake godine puni državni budžet sa preko 80 miliona evra. Zato, ne treba da čude pritužbe naših drvoprerađivača kada kažu da je, između ostalog, politika omogućila nekim stranim firmama da ovde u našim ravnicama, navodno pod nekim nadstrešnicama, prorežu naše trupce koji im se dodeljuju po prioritetu i sirovu dasku odmah tovare na kamione i voze van, a naši drvoprerađivači koji tu sirovinu ovde avansiraju i pretvaraju u finalne proizvode, u parket, stolove i stolice, otpuštaju naše radnike jer nemaju dovoljno trupaca, pa zato mole državu da im na ovakav način više ne pomaže...
Šumari tvrde da su zainteresovani da drvni sektor napreduje, snabdevaju ga domaćom sirovinom prema mogućnostima etata, uvažavaju vitalnost drvnog sektora koji još uvek ima kadrovski potencijal, i kao takav zaslužuje adekvatnu pažnju države... Međutim, neke analize su pokazale da se kod nas svega 48% od ukupno proizvedenih količina trupaca tvrdih lišćara prerade u proizvode sa višom dodatom vrednošću, a 52% se izveze kroz proizvode sa niskom dodatom vrednošću, među kojima je dominantan izvoz rezane građe (41%) pa je zato vrednost izvoza proizvoda od drveta po zaposlenom radniku relativno niska.

KOLAREVIĆ doo

Dakle, kao društvo nikako ne možemo biti zadovoljni sa stepenom finalizacije u drvnom sektoru. Prema podacima iz PKS za jednu od prethodnih godina izvoz rezane građe lišćara iz Srbije iznosio je 145.000 m3 sa ostvarenom vrednošću od 45,3 miliona evra. Analitičari su utvrdili da bi u slučaju da se ova količina rezane građe u Srbiji preradi samo u stolice iz nje bi se dobilo oko 5 miliona komada stolica čija bi vrednost u izvozu mogla da dostigne oko 265 miliona evra ili 5,8 puta više u odnosu na ostvarenu vrednost izvoza rezane građe kao poluproizvoda, a proces prerade navedene količine rezane građe u stolice bi generisao najmanje 5.000 novih radnih mesta.
Drvoprerađivači i kompletna društvena zajednica bi trebalo da budu više zainteresovani za veći nivo finalizacije vredne sirovine i promociju većeg korišćenja drveta, kao održive, obnovljive i ekološki prihvatljive sirovine pri čemu se ne opterećuju šume i ekosistem u celini. Takođe bi valjalo da smo zainteresovani za veću promociju upotrebu šumske biomase kao energenta vodeći računa da se ne stvaraju poremećaji na tržištu.
Šumarstvo, prerada drveta i industrija nameštaja su privredne delatnosti povezane u lanac stvaranja dodate vrednosti i kao takvi su pravi primer kružne ekonomije kao strateške odrednice politika EU. Neki slikovito tvrde da su šumarstvo i prerada drveta srasli kao nokat i meso, pa je stoga saradnja šumarstva i drvne industije još više bitna i predstavlja ključni odnos na šumi bazirane ekonomije, a u toj saradnji uvek ima prostora za poboljšanja.

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, oktobar 2018.

Šumski fond Republike Srbije i JP Srbijašume

Srbija se smatra srednje šumovitom zemljom. Od ukupne površine njene teritorije, 29,1% (u Vojvodini 7,1%, a u središnjoj Srbiji 37,6%) nalazi se pod šumom (prema Nacionalnoj inventuri šuma Republike Srbije iz 2009. godine). Šumovitost je, u odnosu na globalni aspekt bliska svetskoj koja iznosi 30%, a znatno je niža od evropske koja dostiže 46% (2000). Uvećanje šumovitosti u odnosu na referentnu 1979. godinu iznosi 5,2%, što je svakako imalo pozitivan uticaj na stanje i kvalitet životne sredine u celini. U odnosu na broj stanovnika, šumovitost iznosi 0,3 ha po stanovniku (u Rusiji je 11,11 ha po stanovniku, Norveškoj 6,93 ha, Finskoj 5,91 ha, BiH 1,38 ha i Hrvatskoj 1,38 ha).
Ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 2.252.000 ha. Od toga je u državnom vlasništvu  1.194.000 ha ili 53%, a u privatnom vlasništvu 1.058.387 ha ili 47%.  
JP Srbijašume upravlja, odnosno gazduje državnim šumama i šumskim zemljištem na površini od 892.598,01 ha i obavlja stručne poslove u šumama sopstvenika na površini od 1.149.762,00 ha (stanje 31.12. 2014. godine).
U Poslovnoj politici JP Srbijašume već na početku piše da su zahtevi koje država i društvo postavljaju pred ovo preduzeće veoma složeni i proističu iz činjenice da su šume samo uslovno obnovljiv prirodni resurs i dobro od opšteg društvenog interesa, i da se njima mora gazdovati uz uvažavanje principa trajnosti i održivog gazdovanja. Takvo gazdovanje šumama zahteva da se u svim poslovnim aktivnostima mora težiti usklađivanju ekonomskih, ekoloških i socijalnih zahteva u odnosu na prirodni resurs. Usklađivanje sva tri segmenta održivog gazdovanja predstavlja cilj koji je neophodno dostizati bez narušavanja stabilnosti poslovanja preduzeća. Takođe, integralno (multifunkcionalno) gazdovanje ukupnim prostorom, koji je preduzeću poveren, je strateško opredeljenje JP Srbijašume i u tom pravcu je definisana poslovna politika ove firme. Poslovna politika obuhvata i razvojnu komponentu koja se odnosi na organizaciju, poslovanje i sve druge delatnost preduzeća.
Preuzeto sa zvaničnog sajta JP Srbijašume