top-tech
Mailing lista
Pošaljite nam svoju E-Mail adresu i dobijaćete redovna obaveštenja u vidu newsletter-a.
Sigurnosno pitanje, molimo saberite dva broja:


J2L         HTD      
O      B      7   D89
2SM   4QR   G63      
8 3    2    A     DSY
35P         LEC      
Pretraga  
Članci i autorski tekstovi

Decenije nesebičnog rada u šumarstvu i preradi drveta

Dipl. inž. Dobrivoje Gavovic

Časopis DRVOtehnika nastavlja seriju razgovora sa onima koji su decenijama nesebično i odano radeći u šumarstvu i preradi drveta ostavili dubok trag i ostali u sećanju kolegama i velikom broju inženjera koji rade širom naše zemlje. 
Ovoga puta naš sagovornik je gospodin dipl. inž. Dobrivoje Gavović, čovek koji je u svom radnom veku dugom četiri decenije, radeći u preradi drveta i šumarstvu dosledno uspevao da poveže praksu i struku u čijoj osnovi je uvek bilo održivo gazdovanje i korišćenje šuma… 
Na startu našeg razgovora, naš sagovornik se, uz iskrene čestitke Šumarskom fakultetu na visokom priznanju – Sretenjskom ordenu prvog stepena povodom Dana državnosti Srbije, požalio kako mu je pandemija korona virusa prošle godine uskratila obeležavanje dva jubileja... Ako je samo to, nije velika šteta, bio je naš šaljiv komentar, pa je, uz zahvalnost za razgovor, naše prvo pitanje išlo u tom smeru... 
Svet se suočio sa epidemijom neviđenih razmera koja od pojedinca i društvene zajednice zahteva znatna odstupanja od uobičajenih obrazaca ponašanja i funkcionisanja, što kod ljudi izaziva različite reakcije, promene raspoloženja, napetost ili razdražljivost, zabrinutost, često strah i beznađe... Vas, gospodine Gavoviću, kao čoveka sa velikim životnim iskustvom i jednog od veterana šumarske struke, molimo da za časopis DRVO-tehnika kažete nešto povodom toga.
– Prvo hoću da izrazim svoje neizmerno zadovoljstvo i da čestitam Šumarskom fakultetu na visokom priznanju povodom Dana državnosti Srbije. Sretenjski orden prvog stepena je priznanje ovoj ustanovi koja je za 100 godina postojanja prošla kroz različite periode i doživljavala značajne promene, uvek bezuslovno povezana sa sudbinom našeg naroda i države. Ovo priznanje je, verujem, nagoveštaj drugačijeg i mnogo ozbiljnijeg odnosa države prema šumi, šumarskim organizacijama i ovoj ustanovi – kaže gospodin Dobrivoje Gavović. 
  – A virusna pandemija iz 2020. godine predstavlja svetsku pošast. Poremetila je mnogo toga u svim sektorima društvenog i privrednog života, kao i životima većine ljudi. Ja sam disciplinovano slušao stavove i preporuke stručnjaka i nisam imao nikakvih problema. Polovinom februara sam primio i drugu vakcinu, a verujem da će pandemija uskoro biti stavljena pod kontrolu. Prilika je, hoću da se zahvalim i javno pohvalim rezultate naše zemlje i lekara u borbi protiv pandemije. Istina, ima tu još koješta za ozbiljne pohvale... A meni je pandemija uskratila da prošle godine učestvujem u obeležavanju dva krupna jubileja: prvi, da sa mojom generacijom proteklog septembra obeležimo 65-tu godišnjicu upisa na Šumarski fakultet i drugi da u decembru dostojno obeležimo 100 godina postojanja Šumarskog fakulteta, ove, nama veoma drage ustanove. Ipak, Šumarski fakultet je skromnom akademijom obeležio svoj jubilej, uz promociju tri prigodne monografije: fakultetsku, jednu Odseka za šumarstvo i jednu Oseka za preradu drveta (današnji TMP). U uvodnom delu fakultetske monografije je navedeno da su autori bili ometeni koronom u vreme najintenzivnijeg rada na obradi podataka za kompletiranje monografija. Iz tog razloga, ne bih se bavio ponekom manjkavošću ovih knjiga. Samo ću reći da je šteta što u fakultetskoj monografiji nije objavljen precizniji podatak o broju ukupno proizvedenih inženjera, kao ni pregled iskazan po njihovim stručnim profilima. Za žaljenje je, što je korona virus onemogućio moju struku da dostojno obeleži svoje jubileje – kaže Dobrivoje Gavović.
Vaše bavljenje šumarskom strukom je dugotrajno i plodotvorno. Recite nam kako ste se opredelili za studij i upisali Opšti odsek koji je, praktično, poslednja generacija inženjera istovremeno osposobljenih za rad u šumarstvu i drvnoj industriji?
– Javno ću da priznam da sam igrom slučaja ušao u branšu visokoškolskog kadra za delatnosti šumarstava i prerade drveta, nedovoljno brojnu u to vreme. Bilo je to 1955. kada sam se, sa društvom, obreo na Banovom brdu. Na početku ulice Kneza Višeslava nalazila se nova zgrada, sa natpisom iznad ulaza: Šumarski fakultet. Nedovršenim stepenicama (natur beton) ulazimo u divan hol. Na oglasnoj tabli čitam da Fakultet upisuje jedan broj brucoša uz fakultetsku stipendiju. To je bio dovoljan razlog da izneverim obećanje dato roditeljima da ću upisati Višu pedagošku školu i, protekom dve godine, finansijski se osamostaliti. Tako postadoh brucoš na fakultetu sa petogodišnjim programom studija. Bila je to zadnja generacija studenata upisanih na Opšti odsek. Nastavni program mu je bio multidisciplinaran, sa predmetima iz bioloških, tehničkih i društvenih nauka, usmeren da obrazuje inženjere za rad u šumarstvu i drvnoj industriji. Zato su studije trajale pet godina. Nuđenje stipendija od strane Fakulteta bio je očajnički pokušaj Uprave da uveća broj brucoša. Nisu uspeli osetnije da povećaju broj kandidata na upisu, ali su mene uvukli u korpus šumarskih kadrova. Već sledeće godine, Fakultet je upisao brucoše na dva odseka: šumarski i preradu drveta, sa četvorogodišnjim programom studija. Opšti odsek otišao je u istoriju – seća se gospodin Gavović.
Kako su se inženjeri sa Opšteg odseka ostvarivali u praksi i kakav je bio odnos društvene zajednice prema njima?
– Moja generacija je bila jedna od najmalobrojnijih posle Drugog svetskog rata. Glavni razlog za to su preduge studije. Obiman nastavni program i dosta vrlo zahtevnih predmeta uzrokovali su veliko osipanje studenata, tako da od osamdesetak upisanih - samo je nas 39 steklo akademsko zvanje inženjera šumarstva. Zapošljavali smo se lako, ali su uslovi za rad (početak šezdesetih godina) bili veoma loši. Šumarstvo beše ekstenzivno, a drvna industrija sa zastarelom opremom i zanatskim navikama zaposlenih. Ipak, ova generacija je, uprkos brojnim nedaćama, ostvarila znatno više rezultate od onoga što bi se očekivalo po osnovu sadržaja koje su nam pružili fakultetski nastavni programi. Cenim da je to proizašlo iz okolnosti što se u generaciju skupio natprosečan broj inventivaca tj. ljudi prirodno obdarenih da u svemu što rade iznalaze načine kako da posao unapređuju. Ostali iz generacije (grupa reproduktivaca) su stečena znanja prilježno primenjivali i ostvarivali su respektabilne rezultate. Evidentan uspeh većine pojedinaca – podario je oreol uspešnosti celoj generaciji.
– Ulazak moje generacije u proizvodnu praksu poklapa se sa početkom masovne primene motornih testera u šumarstvu, uvođenjem transportne mehanizacije u šume, ubrzanijeg projektovanja i građenja šumskih puteva. Više od polovine ukupnog broja pripadnika generacije provelo je deo radnog veka u šumarstvu a deo u preradi drveta. Dosta ih je prelazilo iz jedne u drugu delatnost. Nekolicina drugih su radili i poslove van ovih delatnosti. I jedni i drugi su se oslanjali na stručna znanja stečena na Fakultetu, ali su, dosta često, svojim lucidnim rešenjima unapređivali rad i poslovanje svojih kolektiva. U sadejstvu sa drugim inženjerima, zaslužni su što je sedma decenija prošlog veka bila najuspešniji period tehničkog osavremenjivanja šumarstva i drvne industrije. To je period kada su inženjeri ove generacije već bili sa respektabilnim iskustvom u struci i zauzimali su odgovorna rukovodna mesta. Ukazanu šansu umeli su da iskoriste i afirmišu struku i sebe. Svi su napredovali po lestvicama značaja i odgovornosti poslova kojima su se bavili. Većina je stekla zapažena priznanja sa nivoa lokalne sredine ili od viših državnih organa i društvenih instanci. Među brojnim odličjima su i četiri Ordena rada.
Predstavite nam najuspešnije pojedince poslednje generacije Opšteg odseka inženjera za rad u šumarstvu i drvnoj industriji, upisanih 1955. godine.
– Većina pripadnika generaciji je radila u proizvodnim delatnostima. Rezultati koje su ostvarivali su toliko ujednačeni da je teško praviti razlike među njima. Ako bih pojedince počeo da predstavljam, bio bih u riziku da neke nedovoljno, a druge previše istaknem. Zajedničko za sve koji su radili u preradi drveta je da su zaslužni što su promenili zanatske navike radnika i nametnuli im logiku industrijskog rada. 
– U branši neproizvodnih delatnosti radilo je manje kolega. Među njima, izdvajaju se trojica koji su stekli zvanja univerzitetskih profesora. Njihov doprinos unapređenju nauke i obrazovanja je izuzetan. Zaslužuju da ih predstavim:
– Prof. dr Dušan Jović, osim držanja nastave, objavo je oko 350 naučnih radova i autor je nekoliko udžbenika za srednje škole i fakultet. Učestvovao je u izradi brojnih naučnih programa za potrebe Srbije, Crne Gore, SANU, Italije, Indonezije i više privrednih subjekata. Bio je šef odseka na svome fakultetu, direktor Instituta za šumarstvo pri Fakultetu, pa prodekan i dugogodišnji dekan Šumarskog fakulteta. Sa tog položaja je, u vreme teških dešavanja i krize u Jugoslaviji (devedesetih godina), uspeo da renovira i proširi zgradu Fakulteta, opremi nekoliko laboratorija i dogradi divan amfiteatar. Bio je član više naučnih institucija u zemlji i inostranstvu, a Moskovski državni univerzitet mu je dodelio status počasnog doktora nauka. Za inženjera sa Opšteg smera –izvrsno je. 
– Prof. dr Lazar Tomanić je ceo radni vek proveo na Šumarskom fakultetu kao predavač na nekoliko katedri. Učesnik je iznalaženja rešenja za brojna pitanja među naučnim krugovima i praktičarima na terenu. Uradio je oko 160 naučnih i stručnih radova. Uporan je bio da šumarstvo i zaštita životne sredine dobiju dostojno mesto u prvom Prostornom planu Srbije. Kao poslanik u Skupštini SFRJ i aktivan član brojnih tela Skupštine Srbije i grada Beograda zastupao je stavove struke o potrebi širenja šuma i ekološki održivog razvoja. 
– Prof. dr Milan Šašić je doktorirao još dok je radio u ŠIPAD-u i njegovim predstavništvima u Beogradu i Budimpešti. Potom ga je Šumarski fakultet primio za predavača na predmetu Trgovina drvetom. Autor je dva udžbenika i oko 90 naučnih radova, kao i jednog broja studija, stručnih radova i projekata.  Kraće vreme, bio je pomoćnik Saveznog sekretara za poljoprivredu. 
Osim njih, veoma zapažene rezultate zabeležio je dipl. inž. Milinko Pantić. Oko trećine radnog staža proveo je u operativi šumarstva i prerade drveta a, potom, primljen je u Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na mesto republičkog šumarskog inspektora, da bi, ubrzo, bio postavljen za pomoćnika ministra, a kasnije, za savetnika. Ministri su se menjali, a Milinko je stabilno rukovodio upravnim poslovima iz delatnosti šumarstva. Sa tog mesta, bitno je uticao da bude usvojen Zakon o šumama 1991. godine, kao i na njegovu sadržinu, obezbeđujući nastanak korenitih promena u organizaciji šumarstva. 
– Pomenutoj četvorici dodajem i dipl. inž. Dinka Kneževića. On i Dušan Jović bejahu najbolji lovci među studentima i najbolji u sportskom streljaštvu (pucanje na glinene golubove). Dinko je, pre diplomiranja, radio na poslovima lovstva i zaštite šuma, da bi se, po diplomiranju, zaposlio u Muzeju šumarstva na Kalemegdanu i radio poslove kustosa za lovstvo. Posle spajanja ovog Muzeja sa Prirodnjačkim, radio je kao pedagog za mlađe posetioce. Njega ističem kao primer kako su inženjeri sa Opšteg odseka bili spremni da prihvataju raznovrsne poslove i uspešno ih rade – kaže naš sagovornik. 
Životni put Vaše generacije imao je miran, pa buran period društvenih  zbivanja. Recite nam nešto o tome.
– Od 1960. godine, kada smo počeli sticati inženjerska zvanja, pa sve do ulaska u 21. vek, postoje dva bitno različita perioda: Prvih 30 i zadnjih desetak godina. Prvi period karakterišu stalna započinjanja nekakvih reformi, sad društvenih - sad privrednih (najčešće vrlo upitnih), sve uz miran tok dešavanja. U njemu moja generacija stasava kao poletan visokostručni kadar.
Drugi period donosi zle godine, kako za društvo – tako i pojedince. Nastaje proces razgradnje Jugoslavije, propraćen ratovima i stradanjima. O tome neću pričati. Pripadnici moje generacije dobro su se snalazili i u tim uslovima, olakšavajući rad svojim firmama, kao i položaj zaposlenih u njima. Na izmaku tog perioda (razmeđa 20-og i 21-og veka) moja generacija, jedan po jedan, odlazili su u penzije i zavetrinu svojih domova.  
Koje su, po Vašem mišljenju, najbitnije promene nastale u šumarstvu i preradi drveta?
– Prvo ću dati osvrt na šumarstvo.
Osim šumskih gazdinstava, koja su se bavila isključivo šumarstvom, posle Drugog svetskog rata nastao je jedan broj šumsko-industrijskih kombinata (u Ivanjici i poljoprivreda u njemu) koji su se, osim šumarstvom, bavili i preradom drveta. Ovaj drugi tip radnih organizacija (kako se tada govorilo za preduzeća), smatran je za najprikladniji oblik privređivanja u šumarstvu i drvnoj industriji iz razloga što su se dve delatnosti u njima mogle međusobno usklađivati, optimalizovati i skupno unapređivati. Međutim, tinjao je stalni sukob šumara i drvoprerađivača na temu ko koga eksploatiše. Neki su išli dotle da su poslove korišćenja šuma nazivali eksploatacijom. Pokrenute su i stručne rasprave o  položaju šumarstva u Srbiji. Značajan broj uglednih šumara zahtevao je da se izmene zakonski propisi o šumarstvu. Osim ljudi sa terena, za to se zalagao i deo profesora Šumarskog fakulteta, među kojima i trojica iz moje generacije. Rasprave su se iz stručne sfere prelile i na političku. Rezultat je: novi Zakon o šumama biva usvojen 1991. godine u Skupštini Srbije.  
– U skladu sa Zakonom, formirano je JP Srbijašume od 53 privredna subjekta, koja su gazdovala državnim šumama na teritoriji Srbije. U njegovom sastavu su: 27 šumskih gazdinstava, po jedno na 27 šumskih područja (nacionalni parkovi su ostali samostalni). Početak njegovog rada dešava se u vreme velikih društvenih turbulencija, raspada Jugoslavije, ekonomske izolacije naše zemlje i neviđene probleme za građane i privredu. Generalni direktor, Milan Rodić uspeo je, sa svojim poslovodstvom, da održi sve delatnosti u okviru firme. Osim što su JP Srbijašume opstale u tako surovim uslovima – opstao je i najveći broj drvno-industrijskih preduzeća, pošto ih je ova firma snabdevala drvetom. Njen Sektor korišćenja šuma, sa svojim radnicima i mehanizacijom, podneo je najveće napore u nastojanjima da se prebrode teškoće privređivanja. Uz sve to, JP Srbijašume je uspelo da izgradi poslovnu zgradu u Beogradu. Ponosan sam što sam, sa položaja izvršnog direktora za poslove korišćenja šuma, imao vidno učešće u svemu tome.
– Ulaskom u treći milenijum nastala je smena ključnih rukovodnih kadrova u JP Srbijašume. Nova vlast je to sprovodila širom Srbije. Imao sam sreće da baš tada odem u penziju. Kasnije je došlo do izdvajanja šumarstva Vojvodine iz JP Srbijašume, kao i do drugih promena. 
– Što se drvne industrije tiče, ona je, tokom zadnje decenije 20-og veka i prve 21-og, prošla mnogo gore od šumarstva. Prvo je ekonomska blokada naše zemlje uvela ovu granu privrede u velike teškoće (kao i sve druge). Za pojedine kolektive, one su bile nepremostive. Potom je pljačkaška privatizacija dotukla ovu privrednu granu. Nažalost, nije bilo znanja i državničke pameti da proces privatizacije bude sproveden (makar u jednom broju preduzeća) na način kako je to uradio „Metalac“ iz Gornjeg Milanovca. Zaposleni su ga, putem otkupa, preuzeli i sačuvali od propasti. 
– Najveći deo opreme iz drvne industrije Srbije (i ostalih industrija) završio je, tokom prve decenije ovog veka, kao staro gvožđe i pretopljen je u smederevskoj železari Ju-es stil, koja je bila u američkom vlasništvu. 
Uz zahvalnost za razgovor, molim Vas, gospodine Gavoviću, da se osvrnete i na period posle Vašeg penzionisanja.
– U proteklih petnaestak godina obnavlja se drvna industrija, poput ptice feniksa iz pepela. Nastale su mini i male firme, naslonjene na stečena znanja i iskustva iz ugašenih preduzeća. Primer iz Ivanjice: Posle nestanka ŠPIK-a i njegove moćne drvne industrije, otvoreno je oko 20 malih firmi za proizvodnju montažnih kuća i nekoliko proizvođača pločastog i tapaciranog nameštaja, kao i drugih drvnih proizvoda. Svi su primenili iskustva iz ugašenog Kombinata, a koristili su i tehničku dokumentaciju njegovog projektnog biroa. 
– Stanje u današnjem šumarstvu Srbije mogu da ocenjujem samo na osnovu saznanja iz povremenih osvrta u sredstvima javnog informisanja i retkih kontakata sa ljudima na terenu. Tako, svaki put se obradujem kada čujem, ili pročitam, o uspešnim nastupima na domaćim i međunarodnim sajmovima i osvojenim prestižnim nagradama studenta-kreativaca, pod rukovodstvom profesorke Jelene Matić, kao i o velikom zalaganju Šumarskog fakulteta, na čelu sa dekanom prof. dr Ratkom Ristićem, da se obustave i zabrane radovi na podizanju malih hidroelektrana na mestima gde prave ekološke štete.
– Sa druge strane, onespokojavaju me saznanja koliko je slaba kontrola države kako se koriste šume u oba vida vlasništva i odsustvo represivnih mera prema svima koji postupanja mimo propisa. Nezavisno od toga, Srbija postaje sve zelenija i ekološki povoljnija, zahvaljujući spontanom obnavljanja vegetacije na ogromnim površinama brdsko-planinskog područja, na kojima su sela drastično proređena, mnoga i pogašena. Međutim, zna se da spontano obnavljanje šuma, na ranije ogoljenim površinama, može da dovede do nastajanja ekonomskih šuma samo kroz veoma dug period. Za njihovo formiranje u kraćem i ekonomski prihvatljivijem roku, neophodne su stručne mere nege od strane čoveka. Nažalost, današnji šumari imaju nekih važnijih briga i ne stižu da se bave ovom problematikom.
– Uostalom, šta možemo očekivati od šumara u Javnom preduzeću Srbijašume kada je na njenom čelu, već nekoliko godina, čovek koji ne poznaje struku kojom rukovodi. Uz to, on ne preza da inženjerima zabranjuje kontakte i stručnu saradnju sa Šumarskim fakultetom. Osim što smatram da je to skandalozno – smatram da je i ponižavajuće za struku. 
– Na kraju, Vama, gospodine Blagojeviću, zahvalan sam što ćete u našem, prestižnom, drvarskom časopisu objaviti moja sećanja na vreme u kome sam bio aktivan delatnik drvoprerađivačke i šumarske struke – kaže na kraju našeg razgovora dip. inž. Dobrivoje Gavović.

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 70, april 2021.