top-tech
Mailing lista
Pošaljite nam svoju E-Mail adresu i dobijaćete redovna obaveštenja u vidu newsletter-a.
Sigurnosno pitanje, molimo saberite dva broja:


NXT         6CB      
T J    O    U     PT4
76P   KYA   O3F      
  3    3      X   9IS
MEU         ICW      
Pretraga  
Članci i autorski tekstovi

Čudesni svet stolica - jedinstvo suprotnosti

Piše: Jelena Matić, redovni profesor na Šumarskom fakultetu u Beogradu

Inovativni pristup oblikovanju najavljuje novi način razmišljanja koji je najčešće podstaknut specifičnim društvenim okolnostima. Iako nastaje sa ciljem da što pre nađe svoju neposrednu praktičnu primenu, za šire prepoznavanje njegovih vrednosti, neretko su potrebna dodatna ulaganja i duži vremenski period.

Čarls Rene Mekintoš, stolica Hill House

Čarls Rene Mekintoš (1868-1928)
Čarls Rene Mekintoš (1868-1928)

Škotski arhitekta, dizajner i umetnik Čarls Rene Mekintoš je završio odsek za arhitekturu na akademiji „Glasgow School of Art”. Posle studija se zaposlio u birou „Honeyman and Keppie“ gde je stekao značajno iskustvo i reputaciju. Kako se firma bavila opremanjem enterijera za poznatog klijenta, njegov nameštaj nije bio projektovan za određenog industrijskog proizvođača ili širu ciljnu grupu. Nasuprot tome, uvek je izrađivan zanatski, u malim serijama i za unapred određeni prostor, što je značajno uticalo na njegov oblik i funkciju. Mekintošovi rani radovi predstavljaju modernu reinterpretaciju tradicionalnih škotskih enterijera i nameštaja, a za razvoj njegovog umetničkog pečata koji je postao prepoznatljiv širom sveta i učinio ga jednim od najuticajnijih britanskih dizajnera 20. veka, naročito su zaslužne dve stolice.

Prva je „Argyle Chair“, projektovana 1897. godine, jer se kod nje prvi put pojavljuje neobično izdužen leđni naslon. Iako bi se moglo pretpostaviti da se autor rukovodio estetskim razlozima, na ovu odluku ga je naveo sam enterijer koji je već bio isprojektovan od strane njegovog kolege Džordža Voltona. Naime, stolice su bile namenjene za opremanje trpezarije koja je bila izdeljena visokim paravanima u manje prostore za ručavanje. U tako organizovanoj šemi, Mekintoš je odlučio da naglasi dimenzije stolice kako bi se izborio za njeno mesto u enterijeru i dao joj na značaju, a visok naslon je dodatno pregrađivao prostor i činio da se korisnik oseća zaštićeno i posebno. Bila je to jedna od prvih potvrda Mekintošovog karakterističnog načina uklapanja nameštaja i arhitekture, gde su svi elementi enterijera morali biti podređeni celokupnom utisku i doprineti jedinstvenosti datog prostora.

Argyle stolica, (1897) tradicionalno oblikovanje sa elementima modernog
Argyle stolica, (1897) tradicionalno oblikovanje sa elementima modernog

Druga je „Willow chair“ iz 1903. godine, nastala za Mekintošov prvi potpuno samostalni projekat - enterijer čajdžinice „Willow Tea Room“. Veoma svedenog dizajna i jednostavne konstrukcije, stolica se može videti i kao reinterpretacija tradicionalne drvene stolice sa horizontalnim prečkama u leđnom naslonu, tipične za mnoge regione u Evropi. Potpuno očišćena od svake dekorativnosti, ona predstavlja njegov prvi  geometrijski oblikovan komad nameštaja.  

Willow stolica iz 1903. godine
Willow stolica iz 1903. godine

Willow stolica (1903) u originalnom enterijeru
Willow stolica (1903) u originalnom enterijeru

Iste godine, poznati britanski izdavač Volter Bleki, impresioniran inovativnim pristupom Mekintoša, gde se on ne bavi samo arhitekturom, već oblikuje i sve pripadajuće elemente enterijera sve do zavesa i kvaka za vrata, poziva ga da za njega projektuje kuću nadomak Glazgova. Tako je nepretenciozno, za potrebe opremanja spavaće sobe ovog zdanja, nastala jedna od najoriginalnijih stolica 20. veka  – Hill House. Dotadašnje iskustvo i uspeh ohrabrili su Mekintoša da kreira delo koje je po svom dizajnu bilo daleko ispred svog vremena.


Vitkoj liniji stolice Hill House pored izduženih proporcija i crne boje, doprineli su i mali poprečni preseci svih elemenata

Kao i prethodna, Hill House raskida sa organskim motivima “Art Nouveau”-a i izrazito je apstraktna. Njene jasne geometrijske linije inspirisane su tradicionalnim japanskim pravolinijskim ornamentima, ali i grafikom bečkih seceonista koje je Mekintoš veoma cenio. Kako je još od ranije bio zainteresovan za veoma upečatljive kontrasne kompozicije, ofarbao ju je u crnu boju. Na taj način je istakao eleganciju stolice, ali i  njene linije učinio jasnim i upečatljivim naspram zidova bele boje i minimalne ornamentike. Takođe, isti princip primenio je i na sedišta stolica - tapacirana su u svetlim tonovima tekstila kako bi stajala u kontrastu sa tamnim drvetom.

Vizuelno najupečatljiviji detalj stolice je ipak njen visoki naslon koji je izrađen u horizontalnim letvicama celom svojom visinom, kao kod merdevina. Gornji segment naslona je završen u rasteru linija koje grade kvadratne otvore. Nastali ornament je zbog visoke likovnosti kasnije upotrebljavan i na drugim Mekintošovim radovima. Ovako izduženi naslon u enterijeru služio je da ogradi prostor i stvori malu ambijentalnu celinu za onog ko u njoj sedi, ali i kao jasna dekorativna vertikala u enterijeru kada bi stolica bila postavljena uz zidove.

Svi elementi stolice Hill House su pravolinijski, izuzev horizontalnih letvica na leđnom naslonu stolice, koji su blago zakrivljeni, i to iz dva razloga. Prvi je ergonomski, jer na taj način naslon prati liniju leđa čoveka i čini je udobnijom. Drugi razlog je pitanje stabilnosti same konstrukcije, jer je zbog izuzetno visokog naslona bilo teško izbeći savijanje u gornjoj zoni, pa se krivljenjem letvica značajno povećalo njegovo ukrućenje.

Hill House enterijer spavaće sobe
Hill House enterijer spavaće sobe
Hill House enterijer spavaće sobe

Može se zaključiti da su neobične proporcije Hill House bile u službi arhitekture, kako bi stolica bila potpuno integrisana u prostor, a da su apstraktne linije i njihova obrada odražavale savremena razmišljanja o modernom čoveku i najavljivale novo doba. Mekintoša nije brinulo što je drvo jasena prekrio monotonom crnom bojom ili što nije isticao veštinu zanatlija tražeći izradu zahtevnih formi poput većine svojih savremenika. Iako se oprobao u organskim formama „Art Nouveau”, a sa suprugom, dugogodišnjom saradnicom na većini svojih projekata Margaret Mekdonald, i prijateljima  Herbertom Mekner i Fransis Mekdonald ostvario veliki uticaj na bečke secesioniste kroz radove umetničke grupe „The Four“, on je zapravo jedan od začetnika novog stila – „New Art”-a. Kroz sve svoje radove, Mekintoš je nastojao da na moderan način reinterpretira tradicionalne vrednosti i unese savremeni pogled na stanovanje i život u novom veku.  

Zahvaljujući podršci uticajnih secesionista, Josefa Hofmana i Kolomana Mosera, i činjenici da se o njegovom radu dosta pisalo u stručnim časopisima, Mekintoš je bio naročito poznat i cenjen u kontinentalnom delu Evrope. Uprkos internacionalnim priznanjima i slavi, u Velikoj Britaniji je ipak više shvatan kao ekscentrični esteta nego progresivni stvaralac. Godine 1913. napustio je arhitektonski biro „Honeyman and Keppie“ i nastavio da radi kao nezavisni arhitekta. Ubrzo je počeo sa slikanjem akvarela, da bi se penzionisao 1923. godine i otišao da živi na jugu Francuske. Umro je 1928. godine u Londonu.

U početku slavljena u stručnim krugovima, stolica Hill House je vremenom pala u zaborav jer su vrednosti koje je promovisala bile daleko ispred vremena u kom je nastala. Bile su potrebne decenije, da se okolnosti izmene i društvo osavremeni, kako bi bila prepoznata kao originalni komad nameštaja za savremeno stanovanje, visokih estetskih vrednosti. Iako su izvorne stolice ručno izrađivane, Hill House je doživela i industrijsku proizvodnju, i to 1974. godine od strane kompanije Cassina. Na zadovoljstvo svih poštovalaca Mekintošovog rada, proizvode se i danas, i to u okviru specijalne kolekcije „I Maestri“, posvećene velikanima dizajna.

pecijalne kolekcije „I Maestri“, posvećene velikanima dizajna
Hill House, specijalna kolekcija „I Maestri“, posvećena velikanima dizajna, foto: www.cassina.com

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, jul 2020.