Čudesni svet stolica - Čarls i Rej Ims - LCW stolica

Umetnost dugovečnosti 

Stolica LCW (Lounge Chair Wood) zamišljena je kao funkcionalna i ekonomična opcija za život u modernom posleratnom američkom društvu. Posle 75 godina serijske proizvodnje i ogromnog uticaja na dizajn širom sveta, daleko je premašila prvobitna očekivanja

Čarls Ims je rođen 1907. godine u Sent Luisu u Misuriju. Iako je obezbedio stipendiju za arhitekturu na Vašingtonskom univerzitetu, zbog neslaganja sa konzervativnim profesorima, napustio je studije posle druge godine. Nastavio je sa arhitektonskom praksom u rodnom gradu, kada je njegov rad privukao pažnju čuvenog profesora i arhitekte Eliela Sarinena. Došavši kao stipendista na Akademiju umetnosti u Kranbruku u Mičigenu 1938. godine, Čarls vrlo brzo napreduje i 1940. godine dobija mesto rukovodioca odeljenja za industrijski dizajn. Iste godine upoznaje Rej koja upravo završava studije slikarstva i vajarstva i oni se venčavaju u junu 1941. godine i sele u Los Anđeles. Čarls se ubrzo zapošljava kao scenograf u MGM studiju, a slobodno vreme koristi da sa Rej radi na dizajnu novih proizvoda. 

Bračni par Čarls (Charles, 1907–1978) i Rej Ims (Ray Eames, 1912–1988). 

Ideja da se mogu konstruisati trodimenzionalno oblikovane površine u potpunosti podređene ergonomskim zahtevima korisnika bila je revolucionarna i formulisana još 1940. godine kada je Čarls sa kolegom Erom Sarinenom dobio prvu nagradu za projekat Organske stolice na konkursu „Organski dizajn u opremanju stanova“ organizovanog od strane Muzeja moderne umetnosti u Njujorku (MoMA). Tehnologija izrade jednostavnijih otpresaka savijenih u dve dimenzije već je bila razvijena počevši od radova Alvar Alta, ali za složenije oblike nisu postojali tehnički uslovi, pa se ubrzo odustalo od realizacije. Bračni par Ims su ovaj neuspeh doživeli kao izazov da urade nešto na tom polju, pa su krenuli sa prvim eksperimentima u okviru svog stana, gde su instalirali i ručno konstruisanu električnu presu za izradu otpresaka. Sistemom pokušaja i greške, započeli su višedecenijsko istraživanje na ovom polju čiji su rezultati obeležili ne samo njihov stvaralački opus, već čitavu jednu eru u dizajnu nameštaja.

Stolica “Organic Chair“ prvonagrađena je na konkursu MoMA muzeja „Organski dizajn u opremanju stanova“ 1940. godine.Zbog složenih skulpturalnih oblika bila je ispred svog vremena, pa se na savladavanje tehnologije i serijsku proizvodnju čekalo punih deset godina.

Mašina za izradu otpresaka, kasnije poznata kao „Kazam!“ (reč koju koriste mađioničari prilikom izvođenja trikova), priručno je konstruisana za potrebe prvih eksperimenata. Dizajn studio Imsovih bio je smešten u bivšoj garaži u bulevaru Abbot Kinney 901 u Los Anđelesu, Kalifornija i funkcionisao je više od četiri decenije (1943–1988).

Prvi proizvod koji je proistekao iz njihove radionice, bilo je medicinsko pomagalo za imobilizaciju povređenih nogu. Ovaj predlog potekao je od vojnog doktora Vendela Skota, Čarlsovog dugogodišnjeg prijatelja pošto su se SAD posle uključivanja u operacije Drugog svetskog rata suočile sa velikim brojem ranjenika, a postojeće proteze od metala imale su puno nedostataka. Prvobitna narudžbina od 5 000 komada 1942. godine je do kraja rata stigla do 150 000, te je ovo postao prvi serijski proizvod bračnog para Ims. Za ove potrebe osnovana je kompanija Plyformed Wood Company, koja je kasnije prerasla u novu i veću pod nazivom Molded Plywood Division. Proteza je dizajnirana sa puno ograničenja i njen kvalitet je proizilazio upravo iz funkcionalnih zahteva. Izrađena od drveta da bi bila lakša i komfornija za korišćenje od svojih metalnih prethodnika koje su često zbog pritiska zaustavljale cirkulaciju indirektno izazivajući gangrenu, ujedno je bila i pristupačnija za izradu u ratnim vremenima kada je metal bio potrebniji za izradu oružja. S obzirom na okolnosti, proizvodnja je morala da se razvija veoma brzo i uskoro je nivo stečenog znanja bio toliko velik da se ceo proces uzdigao na novi nivo, što je omogućilo izradu otpresaka složenijih oblika. 

Zbog rada na projektu proteze za imobilizaciju noge 1942. godine, Imsovi su dobili pristup vojnoj tehnologiji i proizvodnim pogonima što im je omogućilo da dodatno usavrše tehniku oblikovanja i izrade otpresaka.

DCM (Dining Chair Metal) je bio skraćeni naziv za trpezarijsku stolicu iz 1946. godine koja ima sedište i naslon od otpresaka, a metalnu bazu. Uz stolicu za odmor LCM (Lounge Chair Metal), kao i pripadajući sto, ovaj dizajn predstavlja prvi veliki komercijalni uspeh Čarlsa i Rej Ims u domenu nameštaja.

Po uzoru na DCM i LCM nameštaj za sedenje, izrađeni su i modeli u potpunosti od otpresaka - DCW (Dining Chair Wood) i LCW (Lounge Chair Wood). Zajedno, ova grupacija je u istoriji dizajna postala poznata kao „Eames Chairs“.

Časopis „Time“ nazvao je LCW „stolicom veka“. Prvi put je proizvedena 1946. godine, a u istom dizajnu se i danas proizvodi u kompanijama Herman Miller i Vitra.

Uz sve to, Čarls i Rej su sada imali i dovoljno finansijskih sredstava i kontakata da se upuste u eksperimentisanje izazovnih drvenih školjki za sedenje, kao i brojnih varijacija geštela izrađenih od čeličnih cevi, flahova, masiva i otpresaka. Ogromno iskustvo u proizvodnji otpresaka ih je usmerilo da se pri serijskoj izradi ipak odluče za izradu odvojenih sedišta i naslona. Kada je uspešno rešen detalj njihovog pričvršćivanja za metalnu bazu, prva komercijalno plasirana stolica bila je model DCM (Dining Chair Metal). Prvobitno osmišljena sa tri noge, u dalju proizvodnju je uvrštena verzija sa četiri zbog veće stabilnosti. Distribucija je bila poverena kompaniji Herman Miler koja je 1949. godine preuzela i proizvodnju i održala je do današnjih dana. 

Sledeći korak je bilo savladavanje istog zadataka, ali tako da se umesto metalne baze napravi odgovarajuća od drvenih otpresaka. Rezultat je bila stolica LCW (Lounge Chair Wood), elegantnog i modernog izgleda koja unosi revolucionarni preokret u svetu dizajna nameštaja. Njene biomorfne krivine na sedištu i naslonu pratile su oblik ljudskog tela i činile je veoma udobnom. Međutim, pričvršćivanje elemenata predstavljalo je ozbiljan dizajnerski izazov. Čarls i Rej su hteli da izbegnu bušenje otpreska, što zbog estetskih razloga, a što zbog njegovog potencijalnog oslabljivanja, pa su dugo tragali za prihvatljivom opcijom. Rešenje su našli u amortizerima od gume koji se koriste u automobilskoj industriji. U želji da obezbede odgovarajuće šrafljenje, razvili su podlošku sa gumom i ugrađenim šrafom kao i poseban način njenog lepljenja na poleđini otpreska, koji su kasnije i patentirali. Ipak, ovaj spoj je dugo zbog nedovoljne pouzdanosti bio i dizajnerski nedostatak stolice. Lepljena površina se naime mogla odvojiti iz mnogo razloga i učiniti stolicu neupotrebljivom. Najjednostavniji izlaz iz problema bi bilo povratak na bušenje otpreska i vidljiv spoj, ali to nije bila prihvatljiva opcija za Čarlsa i Rej. Zahvaljujući upornosti i strpljenju, kao i razvoju materijala i tehnologija vremenom se došlo do efikasnog rešenja koje se i danas koristi.

LCW stolica je danas dostupna u završnim furnirima jasena (prirodni ili crno bojeni) i oraha, kao i sa tapacirungom u nekoliko kožnih presvlaka.

Sedište i naslon LCW stolice su izrađeni od petoslojnog, a noge i nosač za naslon od osmoslojnog otpreska. Guma na metalnim spojevima amortizuje nagle pokrete i sprečava oštećenja.

Fotelja Lounge Chair sa otomanom razvijana je 1950-ih sa ciljem kombinovanja elegantnog izgleda i vrhunske udobnosti. Danas je prepoznata kao veliki klasik američkog dizajna dvadesetog veka. 

Igračka „Slonče“ (Elephant) sastavljena od dva složena otpreska, pokazala se kao tehnički najizazovniji komad, zbog čega je 1946. godine proizvedena u veoma malom broju primeraka. Nakon ograničenog izdanja 2007. godine, kompanija Vitra je serijsku proizvodnju otpočela tek 2017. godine.

Bračni par dizajnera Ims su bili svestrani stvaraoci, koji su dali značajan istorijski doprinos ne samo razvoju moderne arhitekture i nameštaja, već i oblastima grafičkog dizajna, likovne umetnosti i filma.

Porodična kuća bračnog para Ims uvrštena je u znamenitosti moderne arhitekture sredine 20. veka i nalazi se u bulevaru North Chautaukua 203 u Los Anđelesu. Izgradili su je u uslovima oskudice građevinskog materijala posle Drugog svetskog rata 1949. godine. Njihov projekat je sponzorisan od časopisa „Kalifornijska umetnost i arhitektura“ (California Arts & Architecture) kao pokazni primer da se i u veoma ograničenim okolnostima može kvalitetno projektovati.

Razvoj nameštaja od otpresaka bračnog para Ims spada u jedno od najuticajnijih poglavlja u istoriji dizajna dvadesetog veka. Njihov trag se ogleda u svakom aspektu industrijskog oblikovanja današnjice, a posebno fascinira način na koji su to ostvarili - krajnje humanistički, nepretenciozno i u velikoj ljubavi. Da bi uspeh bio potpun, bile su im naklonjene društvene, istorijske, kao i političko – ekonomske okolnosti koje su iskoristili u najboljem interesu svog stvaralaštva. Budući da je uloga i pozicija SAD vremenom samo jačala, a da su bračni par Ims zbog svog kvaliteta zauzimali vodeće mesto na domaćoj dizajnerskoj sceni, dugovečan i uspešan put njihovih proizvoda je bio izvestan. Ono što posebno intrigira jeste da mu se još ne nazire kraj.

Članak objavljen u časopisu DRVOtehnika 76, oktobar 2022.