BUJIČNE POPLAVE U SRBIJI - GDE SMO POGREŠILI

Katastrofalne poplave, koje su maja 2014. godine pogodile delove Srbije, posledica su teško predvidivog klimatsko-meteorološkog fenomena male verovatnoće pojave, sa trodnevnim padavinama od 120-200 litara po kvadratnom metru. Površna hronološka analiza pokazuje da je u periodu od 1996. do 2014. godine, sliv Kolubare četiri puta imao razorne bujične poplave, sliv Drine tri puta, po jednom slivovi Južne, Velike i Zapadne Morave, Timoka i Pčinje. U poslednjih 50 godina, na teritoriji Srbije čak 157 puta su registrovane padavine veće od 100 mm, 55 puta veće od 120 mm, a 23 puta veće od 140 mm. Apsolutno najveća dnevna količina padavina (220 mm) izmerena je na kišomernoj stanici Rakov Dol (sliv Vlasine). Osobine ciklona koji je formiran maja 2014. godine (statičnost, trajanje, prostorni obuhvat, prostorno-vremenska distribucija padavina), dovele su do formiranja bujičnih poplava na prostoru koji obuhvata preko 20.000 km². Ovo predstavlja presedan u odnosu na prethodne meteorološko-hidrološke događaje, dostupne našem pamćenju, koji su zahvatali površine od nekoliko stotina do nekoliko hiljada kvadratnih kilometara. Bujične poplave iz maja 2014. godine bile su izraz „mogućnosti“ prirode, sa jedne strane, ali i izraz naše nespremnosti, sa druge strane.

Bujične poplave, maj 2014 - Beograd, foto: V. Milcanović

Krupanj, maj 2014, foto: N. Dragović
Tri nivoa odgovornosti
Uočena su tri nivoa odgovornosti, na kojima su izostale pravovremene aktivnosti u prevenciji ove prirodne katastrofe: sistemski nivo (država), lokalni nivo (gradovi i opštine) i lični nivo (građani). Pored toga, ne treba zanemariti ni činjenicu da su mediji potpuno nezainteresovani za ovakve događaje (dok se ne dese), i da je na televizijama sa nacionalnom frekvencijom zabeležena veoma mala (ili nikakva) minutaža, posvećena edukativnim emisijama koje se bave prostorom Srbije i pojavom bujičnih poplava. Sistemski nivo odgovornosti odnosi se na aktivnosti koje preduzima država kroz finansiranje radova na zaštiti od poplava, organizaciju rada javnih vodoprivrednih preuzeća, vlasnički status regionalnih vodoprivrednih preuzeća, aktuelna zakonska rešenja i poziciju vodoprivrede u sistemu javnih delatnosti. Lokalni nivo odgovornosti odnosi se na percepciju problema i ukupan obim aktivnosti koji sprovode vršioci vlasti u gradovima i opštinama, koji su „tradicionalno“ ugroženi erozionim procesima i bujičnim poplavama. Lični nivo odgovornosti odnosi se na građane koji svojim postupcima doprinose povećanju destruktivnosti bujičnih poplava, pri čemu ugrožavaju i sebe i svoju okolinu: gradnja stambenih objekata u plavnim zonama; odlaganje otpada u priobalju, rečnim i potočnim koritima.
U Srbiji registrovano oko 11.500 bujičnih vodotokova
Podsećanja radi, u Srbiji je registrovano oko 11.500 bujičnih vodotokova, dok bujične poplave predstavljaju najčešću pojavu iz arsenala tzv. „prirodnih rizika” (rečne poplave; suše; snežne lavine; klizišta i odroni; pojava grada; požari na većim šumskim kompleksima; olujni vetar; zemljotresi). Erozioni procesi, kao jedan od faktora nastanka bujičnih poplava, prisutni su na 75% teritorije Srbije, sa prosečnom godišnjom produkcijom erozionog materijala od 30 miliona m3, od čega oko 8 miliona m³ dospeva u rečna i potočna korita (uzrok pojave enormnih količina blata i kamena u poplavljenim mestima i gradovima). Samo u periodu od 1950. do 2014. godine, bujične poplave su odnele preko 80 života i prouzrokovale materijalne štete od nekoliko milijardi evra. Učestalost pojave bujičnih poplava, intenzitet i rasprostranjenost, čine ih stalnom pretnjom sa posledicama u ekološkoj, ekonomskoj i socijalnoj sferi.
Izostali preventivni radovi i mere
Ipak, destruktivnost bujičnih poplava iz maja 2014. godine mogla je biti znatno manja, da su poslednjih dvadesetak godina primenjivani preventivni radovi i mere. Ovo se odnosi na koncept integralnog uređenja bujičnih slivova, koji obuhvata projektovanje i izgradnju tehničkih (pregrade, pragovi, regulacije, mikro-akumulacije, retenzije, obaloutvrde), biotehničkih (sanacija jaruga; zaštita površina na nagibima) i bioloških objekata (pošumljavanje goleti; melioracije degradiranih šuma, livada i pašnjaka; uspostavljanje voćnjaka na terasama), kao i primenu administrativnih mera (pravila uređenja, korišćenja i zaštite zemljišta na ugroženim slivovima). Takođe, izostali su i radovi na održavanju postojećih sistema za zaštitu od bujica i erozije (čišćenje korita od nanosa, vegetacije i smeća; popravka oštećenih objekata), što je značajno umanjilo njihovu efikasnost.
Administrativne mere se primenjuju kroz „Planove za proglašenje erozionih područja“ na teritoriji lokalnih samouprava, u kojima se identifikuju ugrožena područja (na osnovu propisane metodologije), i do nivoa katastarskih parcela propisuju optimalne mere korišćenja površina (šumskih, poljoprivrednih, urbanizovanih), sa aspekta prevencije erozije i bujičnih poplava. Takođe, neophodna je izrada „Operativnih planova za odbranu od bujičnih poplava“, u kojima su identifikovani svi bujični vodotokovi na teritoriji lokalnih samouprava, sa organizacijom sistema odbrane, odgovornim licima i spiskom neophodnih sredstava. Pomenute dokumente ima oko 60 lokalnih samouprava u Srbiji, ali se usvojena planska rešenja retko primenjuju usled nedostatka finansijskih sredstava i odgovarajućih kadrova.
Nedostaju materijalni i ljudski resursi
Aktuelne poplave imale su dva izdvojena segmenta, bujične poplave (formirane na brdsko-planinskim područjima Srbije) i rečnu poplavu na donjem toku Kolubare i na Savi. Karakteristike bujičnih poplava u smislu nastanka, dejstva, trajanja, preventivnih i odbrambenih aktivnosti, značajno se razlikuju od rečnih poplava, zbog čega je neophodno uskladiti postojeći Zakon o vodama (2010) sa Evropskom direktivom o poplavama (2007/60/EC). Takođe, u aktuelnom Zakonu o vodama je prisutan diskutabilan stav člana 23, kojim se objekti za zaštitu od erozije i bujica na vodotokovima II reda (bujični vodotokovi), prepuštaju nadležnosti lokalnih samouprava (gradovi i opštine), s obzirom da one nemaju (sem nekoliko izuzetaka) materijalne i ljudske resurse da se time bave, što je ova katastrofa i pokazala. Dakle, neophodna je puna nadležnost republičkih institucija u procesima projektovanja, izvođenja i održavanja objekata za zaštitu od erozije i bujičnih poplava.
Srpski primer dobre prakse na svetskom nivou
Početak radova na kontroli erozionih procesa i uređenju bujica u Srbiji započeo je krajem XIX veka, na prostoru Grdeličke klisure, koji je potpuno saniran do kraja sedamdesetih godina prošlog veka, i danas se ističe kao primer dobre prakse na svetskom nivou. Do početka devedesetih godina prošlog veka, izvedeno je nekoliko hiljada objekata (pregrade za zaustavljanje nanosa; regulacije bujičnih korita; mikro-akumulacije i retenzije; obaloutvrde), a sanirano je više od 1.200.000 ha goleti, jaruga i degradiranih zemljišnih površina (oranice, livade, pašnjaci, voćnjaci). Radovi na zaštiti od erozije i uređenju bujica najintenzivnije su izvođeni u periodu od sredine pedesetih do kraja 80-tih godina prošlog veka, posle osnivanja Republičke direkcije za uređenje bujica (1953.), i mreže specijalizovanih preduzeća (tzv. „rejonske sekcije“), pod nadležnošću Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Postojeće (preostale) specijalizovane vodoprivredne organizacije, koje se preko 60 godina bave zaštitom od erozije i uređenjem bujica, potrebno je vratiti u sistem preduzeća koja se finansiraju iz državnog budžeta, s obzirom na značaj njihove delatnosti. To su sledeća vodoprivredna preduzeća: „Erozija“-Valjevo; „Loznica“-Loznica; „Erozija“-Kragujevac; „Erozija“-Knjaževac; „Erozija“-Niš; „Zapadna Morava“-Kraljevo. Pored toga, neophodno je ponovno formiranje organizacija „Erozija“-Vladičin Han, „Erozija“-Požarevac i „Erozija“-Užice. Koordinacija rada ovih preduzeća, odobravanje programa radova i obezbeđivanje finansijskih sredstava, sprovodili bi se preko samostalne organizacione jedinice za zaštitu od erozije i uređenje bujica, unutar Republičke Direkcije za vode. Predložene organizacione mere moguće su samo u sklopu reafirmacije čitavog sektora vodoprivrede, a posebno segmenta odbrane od poplava, što zahteva sistemsko rešenje finansiranja. Poseban problem je finansiranje protiverozionih radova, koje je na istorijskom minimumu, sa rasponom godišnjih izdvajanja od 0.101 do 0.822 miliona evra, u periodu od 2006. do 2013. godine, iako su minimalne potrebe oko 30 miliona evra na godišnjem nivou.
Potpuno odsustvo horizontalne koordinacije
Unutar resornog Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, prisutne su organizacione jedinice koje obuhvataju oblasti vodoprivrede, šumarstva i poljoprivrede (Direkcija za vode; Uprava za šume; Uprava za poljoprivredno zemljište), dominantne sektore kada je u pitanju tretman prostora brdsko-planinskih slivova, sa aspekta prevencije erozionih procesa i bujičnih poplava. Međutim, aktuelna praksa pokazuje potpuno odsustvo „horizontalne“ koordinacije, kada je u pitanju izvođenje projekata koji „promovišu održive prakse korišćenja zemljišta, poboljšanje retenziranja vode kao i kontrolisano plavljenje određenih oblasti u slučaju poplava“ (Direktiva 2007/60/EC o proceni i upravljanju rizicima od poplava).
Važeći Zakon o šumama (Sl. Gl. RS, 30/2010), u članu 6 prepoznaje opštekorisne funkcije šuma, kroz sledeće stavove: uravnotežavanje vodnih odnosa i sprečavanje bujica i poplavnih talasa; zaštita zemljišta, naselja i infrastrukture od erozije i klizišta; zaštitne šume su šume čija je prioritetna funkcija zaštita zemljišta od erozije. Međutim, često su neke šumarske aktivnosti u brdsko-planinskim područjima Srbije faktori intenziviranja erozionih procesa i formiranja bujičnih poplava (izbor lokacija za eksploataciju šumskog fonda; način izvlačenja trupaca; način gradnje, korišćenja i održavanja šumskih puteva). Međutim, sve to nije dovoljno da bi se unutar sistema JP „Srbijašume“ sistematizovala radna mesta za problematiku erozije i bujičnih poplava. Poređenja radi, zaštita od erozije i uređenje bujica su aktivnosti unutar sektora šumarstva, u zemljama kao što su Francuska i Austrija.
Takođe, neophodno je stvoriti kvalitetnu osnovu za transfer informacija i znanja između jedinica lokalnih samouprava sa ugroženih područja, javnih vodoprivrednih preduzeća („Srbijavode“, „Vojvodinavode“, „Beogradvode“), Republičke direkcije za vode, JP „Srbijašume“ i JP „Vojvodinašume“. Ovo podrazumeva izgradnju kapaciteta jedinica lokalnih samouprava za borbu sa problemima erozije i bujica, kroz zapošljavanje specijalizovanih kadrova (dipl. inž. šumarstva za ekološki inženjering u zaštiti zemljišnih i vodnih resursa). Pomenuti kadrovi se školuju na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, više od 60 godina, kroz nastavne programe usaglašene sa vodećim svetskim institucijama u ovoj oblasti.
Neophodne značajne izmene postojeće zakonske regulative
Smanjenje destruktivnosti bujičnih poplava zahteva značajne izmene postojeće zakonske regulative u domenima urbanističkog i komunalnog reda, jer gradnja objekata i deponovanje različitih vrsta otpada, u zonama rečnih korita i priobalja, uvećava mogućnost izlivanja vode. Takođe, potrebna je rigorozna kontrola aktivnosti na legalnim lokacijama za eksploataciju šljunka i peska, kako bi se izbegle neželjene deformacije rečnog korita, ili čak ugrožavanje temelja mostovskih stubova, što se dešavalo. To podrazumeva povećanje broja zaposlenih u inspekcijskim službama, veće nadležnosti i daleko oštriju kaznenu politiku. Aktivnosti na prevenciji erozionih procesa i bujičnih poplava suštinski su usmerene ka poboljšanju stanja životne sredine, jer obuhvataju unapređenje kvaliteta šumskih ekosistema, zemljišta i voda. Direktno se utiče na vezivanje CO₂, očuvanje biodiverziteta, stvaranje uslova za proizvodnju organske hrane, eko-turizam, i održivi razvoj lokalnih zajednica. Takođe, ove aktivnosti doprinose afirmaciji omladinskog volonterskog rada, pre svega pokreta Gorana Srbije, ali i drugih zainteresovanih društvenih grupa, različitih ekoloških udruženja, planinarskih društva, čime se profiliše i pojačava javni senzibilitet za očuvanje vrednih i fragilnih područja brdsko-planinskog regiona.
Primena predloženih mera, kao i minimiziranje uočenih sistemskih i organizacionih nedostataka, značajno bi povećali efikasnost sistema za zaštitu od erozije i bujičnih poplava, čak i u slučaju ponovne pojave ciklonskih padavina iz maja 2014. godine, što bi za posledicu imalo značajno manji broj ljudskih žrtava, kao i obim materijalnih šteta. Izostanak navedenih aktivnosti izlaže nas mogućnosti pojave destruktivnijih i smrtonosnijih meteorološko-hidroloških ekstrema i kompromituje celokupan privredni razvoj zbog mogućih šteta u domenima poljoprivrede, šumarstva, infrastrukture i energetike.