Zašto volimo staro drvo

Živimo u konzumerističko doba. Sve(t) je za jednokratnu upotrebu. Sve je postalo instant ili lako zamenjivo. Zatrpani smo plastikom i plastičnim kesama, virtuelnim i digitalnim svetovima i valutama. Sve je podređeno njegovom veličanstvu Potrošaču koji sve brzo izgustira i hoće još novije. Materijali su jeftiniji, nekvalitetniji jer zašto trošiti na skupo i kvalitetno kad će ionako biti brzo zamenjeno. U takvom svetu, drvo kao materijal nekako tiho, gotovo ćutke i dalje traje i nalazi svoje mesto u našim životima. Kako je to moguće?
U svom romanu „Lagum”, za koji je dobila NIN-ovu nagradu, Svetlana Velmar-Janković navodi sledeće: „Nekada su me učili da ljudi od dobrog ukusa i tona u Engleskoj nikada ne nose ni potpuno nove cipele, ni potpuno nove rukavice ni potpuno nov kišni mantil: da bi mogli da se nose, te cipele, rukavice ili kišni mantil moraju imati onaj neuhvatljivi ali prepoznatljivi izgled izvesne iznošenosti. Bila sam uverena da i parket, u sobi u kojoj se razmešta jedan Čipndejl salon, mora imati izgled izvesne vremešnosti.“
Možda je upravo u ovoj „vremešnosti” tajna jer ona ne nastaje ni instant ni jednokratnom upotrebom. Čak ni ako kupimo gotov, nov a patiniran i „vremešan” parket. Naime, takav parket koji se fabrički patinira i postarava je sada vrlo popularan, naročito među onima koji vole prostore da uređuju u tzv. shabby chic stilu, ali i među onima koji vole strogi, industrijski dizajn. Stoga se sve više kupaca odlučuje za uljene ili voskirane parkete, čija površina ima mat i „posan” izgled. Pored toga, ovakvi parketi mogu biti i dodatno patinirani crnim ili belim pranjem, raličitim bajcovima, dimljenjem, pa i termičkom obradom (kada je reč o boji). Sa druge strane, mogu biti i namerno fizički oštećeni npr. mestimičnim udarcima ćekića ili nečeg nalik šilu kako bi se dobio efekat već korišćenog. Mogu čak imati namerne zakrpe u nešto ekstremnijim slučajevima. Dodatno mogu biti i ručno hoblovani, kako bi se talasastošću potcrtala unikatnost ručnog rada, ili, pak, četkani kako bi im se naglasila tekstura drveta i prirodnost materijala. Dakle, ključni efekat kome se teži jeste izvesna pohabanost u izgledu.
Kada je o nameštaju reč, stvari stoje vrlo slično. Traže se uistinu „vremešni” komadi. Postoji veliko mnoštvo ljubitelja polovnog nameštaja sa buvljih pijaca, ali i onog znatno vrednijeg, stilskog, koji se može naći po antikvarnicama. Neretko se komadi kupljeni na pijacama dodatno dorađuju kako bi bili još potrošeniji i još pohabaniji. Stilski nameštaj se, s druge strane, obično restaurira pa konzervira. Ko ima sreće, nasledi nešto od nameštaja od svojih predaka.
Poseban trend u uređenju enterijera je upotreba drveta kome je promenjena namena (eng. reclaimed wood). Na primer, od starih vrata napravljen je sto; od zidova kačare, napravljen je krevet; od pružnih pragova, napravljen je drveni pod…  Suština je da se uzme drvo koje je priroda „obradila” atmosferskim padavinama, suncem, vetrom… jer je takvo drvo ne samo da je položilo test vremena, pa je suvo i stabilno, nego je i dobilo neverovatnu boju koja se teško može postići i u najsavremenijim laboratorijama. Dalje, ovakvo drvo ima i neponovljivu strukturu i teksturu jer se iz njega pre dalje obrade vade svi metalni predmeti (koriste se detektori za metal) poput eksera, klinova, pa čak i zalutalih metaka. Zatim, tu je i crvotočina koja je, u određenim uslovima, čak i šarmantna. Sve to skupa daje jedan čudnovat i samosvojan izgled ovakvim komadima.
Kada je o stolariji reč, situacija je specifičnija. Iako su PVC i aluminijumska stolarija preuzele primat, drvena ipak ima svoje verne poklonike. Posebno su neobični objekti u koje se ugrađuje drvena stolarija skinuta sa drugih građevina što se kod nas ne radi često. Na zapadu je to odavno u modi. Postoje čak i posebne firme koje pre rušenja nekog objekta dođu i poskidaju sve što im je zanimljivo, od utičnice do stolarije, pa se to nakon čišćenja dalje prodaje. To mogu biti čak i očišćene cigle!

Kod nas postoje male porodične firme koje su specijalizovane za izradu starinske ili etno stolarije, a koje sarađuju sa Zavodom za zaštitu spomenika, o čemu je bilo reči na stranicama ovog lista. Oni se staraju da se sačuva autentičnost objekata koji se restauriraju ili konzerviraju.
Ali vratimo se na pitanje iz naslova: zašto volimo staro drvo?

Svaki komad drveta je sam po sebi kao materijal jedinstven, ali mu prirodne promene u boji, sitne ogrebotine i oštećenja daju karakter i dodatnu vrednost.
A volimo ga možda prevashodno zato što nam je kao savremnim nomadima potreban osećaj pripadanja i ukorenjenosti koje nam drvo svojom toplinom pruža. Treba nam nešto što ima priču u sterilnim i jednobraznim prostorima. Treba nam nešto sa predistorijom i malim nagoveštajem misterije da bi, paradoksalno, naš prostor bio više naš i da bismo ga lakše prigrlili jer nijedan drugi materijal nije toliko unikatan i neponovljiv, topao na dodir, a opet trajan uprkos neumitnoj konačnosti; i nijedan drugi materijal ne stari tako lepo kao drvo.
Drvo pristaje u svaki prostor. Istovremeno je i ekološko i obnovljivo, tradicionalno i moderno, konzervativno i inovativno, prefinjeno i sirovo, i možda upravo u spoju ovih suprotnosti i leži tajna njegove lepote i naše fasciniranosti njome.

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, jul 2019.

Foto - arhiva autora.