Za arhitekturu je vredelo živeti

Arhitektura je uvek pojam lepog. Ako to nije, nije ni arhitektura, govorio je Mitrović, a za njega su govorili da je spoj projektantske zrelosti i romantičnog duha. Bio je beskompromisni kritičar arhitekture, ali i hroničar društvenih zbivanja. Principijelan i dosledan, predan radu za opšte 
dobro, arhitekturi je služio do svoje duboke starosti braneći svrsishodnost, humanizam, kulturno nasleđe... 

Povodom obeležavanja stogodišnjice rođenja velikog srpskog arhitekte Mihajla Mitrovića u organizaciji Udruženja „Arhizona“ u galeriji Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“ u Čačku, u mesecu oktobru je priređena izložba posvećena životu i radu ovog višestruko nagrađivanog arhitekte, profesora i publiciste. Grad Čačak kao pokrovitelj je podržao ideju autorki izložbe arhitekti Katarine Nedimović Zatežić i Snežane Marjanović da se u njegovom rodnom gradu obeleži veliki jubilej. Otvaranju izložbe su pored poštovaoca dela najpoznatijeg čačanskog arhitekte prisustvovali i pomoćnik direktora Istorijskog arhiva Beograda iz čijeg legata su pozajmljeni neki eksponati (makete, nagrade i lični pribor arhitekte Mitrovića), kao i mnogi članovi porodice. O odrastanju uz oca, slavnog arhitektu, govorila je njegova kćerka slikarka Mina Glogovac, profesor na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu, a o značaju očuvanja graditeljskog nasleđa arhitekte Mitrovića, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kraljevo, Katarina Grujić Brković je rekla da je neodvojivi deo urbanizma i kulturne baštine mnogih gradova u Srbiji. Izložba je na predlog Asocijacije srpskih arhitekata preneta u Biblioteku grada Beograda i na otvaranju 22. novembra je imala veliku posećenost. Organizovan je i okrugli sto u „Rimskoj dvorani „ na temu „Arhitektonsko nasleđe Mihajla Mitrovića“ gde su govorili prof. dr Aleksandar Kadijević, akademik prof. arh. Branislav Mitrović, arh. Slobodan Maldini, predsednik ASA i monah Simeon.

Snežana Marjanović, jedna od autorki izložbe, detalj sa otvaranja 

Ljubaznošću gospođe Mine Glogovac na izložbi su prikazane i originalne porodične i profesionalne fotografije, dokumenta i ručno rađene skice i umetnički crteži iz lične arhive arhitekte Mitrovića, čime je zaokružen prikaz jedne izuzetne, romantične ličnosti renesansnog karaktera. Prikazujući samo deo njegovih projekata predstavljena je raznolikost njegovog delovanja i snaga ideja. Principijelnost i doslednost, predani rad za opšte dobro, bile su njegove vodilje koje bi valjalo slediti, jer bi na kraju „drame“ lako shvatili da je „za arhitekturu vredelo živeti“ kako je to činio Mihajlo Mitrović.   

Mina Glogovac, kćerka Mihajla Mitrovića

Arhitekta Mihajlo Mitrović je preminuo u Beogradu 20. 12. 2018. godine u 97. godini, a arhitekturi je služio do svoje duboke starosti. Bio je autoritet u arhitektonskoj teoriji, kao i u praksi. Imao je integritet nezavisnog mislioca i strastvenost pravog umetnika. Arhitekturu je prvenstveno smatrao za umetnost, koju ne stvaramo za sebe, već za naručioca, ali za dobrobit svih. Arhitektura je po njegovom mišljenju umetnost koja ne zapostavlja tehniku, koja definiše društvo, pa joj stoga ne pripada samo „sporedna uloga“. Živeo je  „dramu“ građenja kao kreativni čin i verovao da je „sudbina stvaralaca vizionara da svoja dela određuju dimenzijama budućih generacija“.

„Malo je arhitekata od značaja u istoriji srpskog graditeljstva koji su, poput Mihajla Mitrovića, svojom stvaralačkom aktivnošću ispunili pet decenija i sve to vreme se održali u žiži aktuelnosti, uprkos promenama koje je donosilo vreme” piše istoričar umetnosti, profesor Filozofskog fakulteta dr Aleksandar Kadijević u uvodu svoje knjige „Mihajlo Mitrović – projekti, graditeljski život, ideje” izdate 1998. godine.

Detalj sa predavanja u Rimskoj dvorani

Mihajlo Mitrović je rođen 1. septembra 1922. godine u Čačku. Još kao mladić Mitrović je bio ljubitelj književnosti i likovnih umetnosti, pomni pratilac filmskih projekcija u bioskopu Hotela „Kren“ (današnji Hotel „Beograd“) koji je vodio njegov otac. Nakon čačanske gimnazije studira arhitekturu u Beogradu. U toku ratnih godina kao levičar bio je član Narodno oslobodilačkog odreda, a nakon oslobođenja vratio se studijama i diplomirao 1948. godine. Karijeru projektanta je započeo na omladinskim radnim akcijama (projektovao je železničku stanicu od 1.800 m² u Zenici), nastavio kao urbanista u Urbanističkom zavodu NR Srbije da bi 1950. godine dobio stipendiju UN i boravio u Francuskoj i Danskoj na stručnom usavršavanju. U narednih nekoliko godina radio je na izradi urbanističkih planova Niša, Trstenika, Smederevske Palanke, Banje Koviljače, Slavonskog Broda... Nošen željom za autorskom, slobodnom arhitekturom, sa dvoje svojih kolega, osnovao je 1954. godine atelje „Projektbiro“. Nakon toga projektuje stambene i stambeno-poslovne objekte u Beogradu, Loznici, Obrenovcu, Kragujevcu, Pirotu, Lazarevcu ... Od 1960. godine projektovao je niz objekata koji su dokaz njegove projektantske zrelosti i romantičnog duha. Za odmaralište „Narcis“ na Zlatiboru 1962. nagrađen je Oktobarskom nagradom grada Beograda, a za stacionar OUN u Banji Koviljači, Borbinom nagradom za arhitekturu. Umeo je da standardizovanim elementima stvara kompleksne kompozicije, da od betona kreira skulpturalne forme, da klasičnom opekom gradi u modernom duhu. Strasno je primenjivao prirodne materijale (opeka, kamen, šljunak, drvo) i razvijao svoje ideje ne zaboravljajući nasleđe starih neimara.  Projektovao je niz hotela i drugih turističkih objekata. Prepoznatljive su njegove bivete na izvorima u Vrnjačkoj Banji. Za svoj rodni grad Čačak je 1969. godine projektovao stambeni blok „Proleće“ (koji se našao i u Larusovoj Enciklopediji arhitekture), dogradnju hotela „Beograd“ 1973. godine i „Kulu“, višespratnicu u ulici Cara Lazara. Mnoge njegove objekte su odlikovale primena natur betona i fasadne cigle. U tom materijalu je isprojektovao i svoj jedini sakralni objekat, Hram Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi u Beogradu koji reinkanira ranohrišćansku rotondu. Na fasadi tog hrama je zabeležio datum bombardovanja Beograda, 24. mart 1999. godine. U njegovim delima se ogleda spoj vrsnog projektanta i izuzetnog kvaliteta naše građevinske industrije sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. 

Originalna Mitrovićeva maketa Geneks kule

O arhitekti Mihajlu Mitroviću dr Zoran Manević je napisao da on „ne potcenjuje kulturu provincije, svuda gde gradi, širom Srbije, on je u svojoj zemlji, na svom terenu. Usvojio je etiku odgovornu prema nasleđenim vrednostima, odgovornu prema prirodnoj i kulturnoj sredini.“  Takvoj etici je podučavao kao profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti. U intervju objavljenom u prvom broju časopisa „Arhitekta“ Mitrović je rekao: “Da bi se postao dobar arhitekta, škola je samo start. Potrebno je biti znatiželjan za sve što te okružuje, pratiti arhitektonsku literaturu i arhitektonske manifestacije. Trebalo bi imati interesovanja za umetničke manifestacije, izložbe, seminare i slično.“ Smatrao je da je „arhitektura uvek pojam lepog. Ako to nije, nije ni arhitektura“. Vizionar Mitrović je još davne 1973. godine rekao: „Najveća teškoća na koju savremena srpska arhitektura nailazi u svom razvoju je problem nedovoljno emancipovane i likovno nedovoljno obrazovane sredine koja naručuje i za koju se ta arhitektura gradi.“

Bivete na izvorima u Vrnjačkoj Banji

Autor je brojnih knjiga: Savremena srpska arhitektura, Novija arhitektura Beograda, Arhitektura u svetu i kod nas, Na kraju veka... Svojom kolumnom Arhitektura u svetu i kod nas koja je objavljivana pet decenija u „Politici” u „Kulturnom dodatku“ branio je svrsishodnost, humanizam, kulturno nasleđe. Pisao je i za „Nin”, „Izgradnju”, „Oko” i druge publikacije. Bio je beskompromisni kritičar arhitekture, ali i hroničar društvenih zbivanja. Aleksandar Rudnik Milanović je o njemu napisao: „Beležiti uspehe drugih kolega, i pisati o njima sa takvom strašću, osobina je samo velikih humanista i ljudi bez sujete. Njegovo oštro pero je bilo korektor javnog mnjenja u vezi sa mnogim stavovima o arhitekturi, prostoru, ali i razvoju gradova Srbije.“

Za Mihajla Mitrovića kažu da „je jedan od najplodnijih jugoslovenskih arhitekata-stvaralaca, koji je imao sreću da realizuje skoro sve što je projektovao“ (I. Mlađenović) a realizovano je preko 100 njegovih projekata. Njegovo najznačajnije delo, građeno od 1970. godine, „Zapadna kapija Beograda“ (stambeno-poslovni kompleks Genex), je 2021. godine proglašena za Spomenik kulture Republike Srbije. Kada je završena 1980. godine, „Zapadna kapija“ je postala dominanta Novog Beograda i u to vreme je sa svojih 124 m bila najviša građevina na Balkanu. Kao predstavnik brutalizma bila je na plakatu veoma zapažene izložbe „Prema betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji 1948 - 1980“  održanoj 2018. u MoMa muzeju u Njujorku. Od tada privlači hiljade posetilaca, fotografa, umetnika  iz svih krajeva sveta.

Ovaj neumorni neimar i publicista, predsednik Akademije arhitekture, dobitnik Ordena Svetog Save, Velike nagrade za arhitekturu Saveza arhitekata i Sedmojulske nagrade za životno delo je iza sebe ostavio bogato arhitektonsko nasleđe iz koga možemo učiti.

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, januar 2023.