Montažna gradnja – van granica i domašaja zakonske kontrole i struke
Prošlo je gotovo šest godina od kada je na jednom javnom skupu kakav je Sabor drvoprerađivača, kao tema u agendi bila i prefabrikovana gradnja. Početni elan i ideja da se formira klaster proizvođača montažnih objekata, kako bi se kroz jedno strukovno udruženje uspostavio red, a kroz uvođenje jedinstvenog standarda kvaliteta lojalna konkurencija, ubrzo su splasnuli, pa se tako danas stanje u montažoj gradnji ne razlikuje od onoga kakvo je i u drugim granama građevinarstva. Ni Zakon o izgradnji koji je stupio na snagu septembra 2009. godine nije doneo pozitivne promene, a već je u skupštinsku proceduru ušao novi, tako da se generalno može zaključiti da kod nas ne postoje instrumenti koji bi garantovali primenu i sprovođenje zakona.
Sticaj okolnosti je, da ovaj tekst pišem nakon emitovanja snimaka u programu čiji je sadržaj zabavnog karaktera, sa jednog gradilišta montažne kuće, a koji u potpunosti govori u prilog ovom zaključku. Naime, sama svrha priloga je isključivo reklamna i namenjana određenoj kategoriji investitora za koju je proizvođač ili njegov marketinški savetnik procenio da su potencijalni klijenti i preko vrlo vidno istaknutog naziva firme i kontakt telefona na radnim odelima prisutnih radnika i „estradne zvezde“ koja je u tom prilogu angažovana, poziva da se pri kupovini kuće obrate baš toj firmi. Suština problema nije u tome što je neko odlučio da izdvoji manji ili veći novac da bi pospešio svoju prodaju u emisiji koja nema nikakve veze sa predmetom reklame, već to da se vlasnik i odgovorno lice firme koja se reklamira ne boji da će ga već sledećeg dana nakon emitovanja priloga posetiti, u najmanju ruku građevinska, a verujem i inspekcija rada…Zbog čega? Zbog toga što je evidentno da radove izvodi bez građevinske dozvole sudeći po tome da je lokacija potpuno neuređena, da nema pristupnog puta, da se gradi u sred njive u „blatu do kolena“ kroz koje se „estradna zvezda“ probija sa gradilišnim kolicima kako bi pokazala da je izvođač kadar da radi u svim okolnostma i vremenskim prilikama. Na stranu pitanje, čemu u izgradnji prefabrikovanog objekta služe kolica?
Zbog toga što na gradilištu nisu primenjene sve mere zaštite na radu, jer radnici nemaju propisanu zaštitnu opremu, da radove na visini izvode bez propisno postavljene skele i da nisu obezbeđeni pojasevima, kao i da se na gradilištu nalazi lice kome bi pristup trebalo da je zabranjen, a reč je o istoj „estradnoj zvezdi“ koju, da zlo bude veće, radnici pozivaju i bodre da im se pridruži i savlada veštinu pentranja i hodanja po „binderina“, odnosno krovnim nosačima, a nisu svesni činjenice da i sami krše sve propise o načinu izvođenja te vrste radova i da bi zbog toga i oni i odgovorni izvođač radova trebalo da snose sve konsekvence i zakonsku odgovornost.
Montažna gradnja „pastorče“ građevinske industrije
Koji je uzrok ovakvom stanju? Daću sebi pravo zasnovano na dvadesetogodišnjem radu u ovoj oblasti i činjenici da dobro poznajem stanje u Srbiji što se tiče prefabrikovane gradnje, da napravim analizu iz koje bi proistekao odgovor i rešenje.
U Srbiji je montažna gradnja „pastorče“ građevinske industrije. Za takav tretman zaslužan je prvenstveno menadžment u industrijama koje su se bavile tom proizvo-dnjom, a koji je potpuno zapostavio inženjerski kadar i struku, jer je u fabrikama drvne industrije proizvodnja montažnih objekata bila sekundarna.
Na drugoj strani ni struka, počevši od visokoškolskih ustanova, kao što su Građevin-ski i Arhitektonski fakultet pa do našeg strukovnog udruženja, Inženjerske komore Srbije, sa ovom tematikom se nikada nije bavila. Tome u prilog govori činjenica da kroz školske programime studenti ne mogu izučavati prefabrikovanu gradnju tako da mi danas i nemamo osposobljenog inženjerskog kadra koji bi mogao da vodi i unapređuje ovu oblast, pa za posledicu imamo potpunu stagnaciju. Zaključak je da se poslednjih 20 godina ništa bitno nije dogodilo i ako se uskoro struka ne pokrene prevashodno u obrazovanju kadrova koji treba aktivno da budu uključeni u sve faze projektovanja, proizvodnje i rada na gradilištu, vrlo brzo će ili prestati potražnja za ovim objektima ili će strane firme steći primat na našem tržištu. Razlog da se to već nije dogodilo je neslavna činjenica da je finansijska situacija u zemlji takva da investitora, koji bi mogli da plate cenu po kojoj firme iz zemalja EU nude svoj program kod nas, nema, ili ih je veoma malo. Na žalost sa tom se činjenicom završava sva prednost i konkurentnost naših proizvođača, jer sve što je vezano za kvalitet, standarde i garancije, u ovoj oblasti, je na strani ponuđača iz EU.
Zbog čega? Zbog toga što je montažna gradnja kod nas van granica i domašaja zakonske kontrole i struke. Propadanjem velikih firmi poput „ŠPIK“-a iz Ivanjice i „Grada“ iz Kosjerića pre petnaest i više godina nije nestala potreba za ovom vrstom gradnje. Proizvodnja se iz fabričkih hala seli u improvizovane radionice gde nema mogućnosti kontrole kvaliteta u toku proizvodnje, jer gotovo u 90% slučajeva inženjerski kadar nije uključen niti u jednu fazu izrade i izgradnje montažnih objekata, pa je time potpuno izbegnuta i mogućnost primene zakonske regulative putem sprovođenja profesionalne odgovornosti, projektanata ili izvođača radova.
Naša praksa: zakonodavac ne sprovodi zakon
Raste nelojalna konkurencija, obaraju se cene, a time i kvalitet, na tržištu se pojavio ogroman broj proizvođača i graditelja montažnih objekata, navodno sa velikim iskustvom i tradicijom, a istina je sasvim drugačija i bazira se na zakonu neuređenog tržišta po kome svaka roba može naći kupca. Problem je u tome što se montažni ili prefabrikovani objekat ne može tretirati kao roba, već kao građevinski objekat visokogradnje za koga važe pravila definisana u više zakona među kojima je Zakon o izgradnji krovni. Tim zakonom je jasno definisano ko može graditi objekte i koje su obaveze i investitora i izvođača radova, a i nadležnih državnih službi koje su zadužene za sprovođenje istog.
Ako zakonodavac dosledno ne sprovodi zakon, a zbog toga što nije ustanovljena odgovarajuća procedura kojom bi kontrolisao da li se proizvodnjom i izgradnjom ove vrste objekata bave firme i preduzetnici koji ispunjavaju osnovni zakonski preduslov, a to je da imaju u radnom odnosu zaposlenog inženjera kao odgovornog projektanta i izvođača radova, onda je on taj na kome leži najveća odgovornost za ovakvo stanje. Sva nova podzakonska akta, kao što je Pravinik o energetskoj efikasnosti objekata i činjenica, odgovorno tvrdim, da se njegova primena u ovom trenutku zasniva samo kroz zadovoljavanje forme da Elaborat o energetskoj efikasnosti objekta mora biti prilog uz Glavni arhitektonsko građevinski projekt, potvrđuje ovaj zaključak. Evidentno je da se cene montažnih objekata, koje nude domaće firme, nisu promenile od dana kada je Pravilnik stupio na snagu, a što je bilo očekivano s obzirom na to da se konstrukcija i termička izolacija moraju usaglasiti sa zahtevima definisanim proračunima, što u najmanju ruku, znači da se moraju povećati dimenzije konstrukcije i izolacija, a to automatski zahteva i povećanje cene. Kako su postojeće cene na granici održivosti, ostaje samo zaključak da proizvođači nisu svoju ponudu, odnosno rešenja prilagodili novim zahtevima, čime krše zakon, a kupce dovode u zabludu. U trenutku kada bude trebalo da pribavi Energetski pasoš za novoizgrađeni objekat investitor će sagledati sve nedostatke objekta čiji je vlasnik, ali će ispravljanje grešaka u tom trenutu za njega biti ili tehnički ili finansijski nemoguća. Štetu trpe svi u lancu i investitor na jednoj strani, struka i konačno država koja se potpisivanjem određenih zakona obavezala da će do 2020. godine ispuniti standarde EU vezane za energetsku efikasnost objekata. Ne ulazeći sada u elaboriranje tehničkih rešenja koja bi morala biti primenjena kako prilikom rešavanja konstrukcije u celini tako i detalja i veza kod prefabrikovanih objekata kako bi on zadovoljio sve zahteve energetskog razreda usklađenog sa Pravilnikom, hoću da naglasim da je za realizaciju ovih zadataka potrebno edukovati i same inženjere. Time želim da potenciram neophodnost da se hitno u ovoj oblasti mora krenuti sa doslednom primenom zakona i angažovanjem stručnjaka, jer prepuštajući ovu delatnost trgovcima i ostalim nestručnim učesnicima, ne samo da će nam druga tržišta na kojima smo nekada bili prisutni biti nedostupna, već ćemo izgubiti i domaće tržište.
A da posedujemo potencijal možda najbolje govori činjenica da je konzorcijum ivanjičkih proizvođača montažnih kuća na najbolji način odgovorio zahtevima jedne krizne situacije kao što je bila izgradnja objekata u Kraljevu nakon zemljotresa 2011. godine kada je u rekordnom roku u teškim uslovima sagrađeno 465 kuća. Nije mi poznata činjenica da je nekome u okruženju ovako nešto uspelo. Zbog toga, neodložno, od danas, svi mi kojima je građevina struka moramo uzeti učešća u procesu uspostavljanja zakona i standarda u oblasti prefabrikovane gradnje ili će za nas ta delatnost vrlo brzo biti potpuno izgubljena.