toptech
Mailing lista
Pošaljite nam svoju E-Mail adresu i dobijaćete redovna obaveštenja u vidu newsletter-a.
Sigurnosno pitanje, molimo saberite dva broja:


3YP         29C      
D S    H    O O   KDH
A6Y   EPU   QY5      
  8    3      M   8DL
6A4         QC4      
Pretraga  
Članci i autorski tekstovi

Mogućnost sušenja rezane građe cera

Piše: dr Goran Milić

Cer (Quercus cerris L.) je vrsta drveta tipična za prostor Balkanskog i Apeninskog poluostrva i Malu Aziju. Često u literaturi i stručnim krugovima znan kao turski hrast (mnogo ređe kao austrijski hrast – zbog imena jednog varijeteta), izuzetno je bitno drvo u istoriji Srbije o čemu svedoče i brojni toponimi – planina Cer, ali i Cerova, Cernica, Cerak... Radi se o jedričavoj, prstenasto-poroznoj vrsti, jednoj od najmanje deset vrsta hrastova u Srbiji koja uglavnom raste na nadmorskim visinama koje su u pojasu između hrasta sladuna i hrasta kitnjaka.
Jedna od osnovnih razlika u odnosu na najčešće korišćeno drvo lužnjaka i kitnjaka je znatno šira beljika. Druga makroskopska razlika je tamnija, crvenkasto-sivo-mrka srčika zbog čega se cer obično ubraja u grupu tzv. crvenih hrastova (lužnjak i kitnjak pripadaju grupi tzv. belih hrastova). Gustina drveta cera u apsolutno suvom stanju je vrlo visoka, viša nego kod drugih hrastova i različiti autori navode da iznosi 690-780 kg/m3. Stablo cera dostiže visinu i 35-40 m, zbog čega se mogu pronaći i dugi, obli i pravi – samo naizgled furnirski – trupci ovog drveta. Retko se, ipak nalazi u formi tehničke oblovine. Problematična tehnička svojstva, kao i mala trajnost kada je izloženo uticaju vremenskih uslova već vekovima ograničavaju korišćenje cerovine. Zagasita i nejednaka (česte su diskoloracije u vidu fleka) boja drveta cera i loše lepljenje su do sada dodatno sprečavali mogućnost ozbiljnijeg korišćenja u proizvodnji nameštaja, pa se u drvnoj industriji uglavnom koristilo za relativno jeftine proizvode kao što su železnički pragovi ili dužice za pivsku burad (najjeftiniji tip buradi). Sa druge strane, izuzetno je cenjeno kao ogrevno drvo zbog visoke toplotne moći, pa je na ovim prostorima korišćeno prvenstveno za tu namenu.
Poslednjih godina se, međutim, situacija menja, pa se sve češće rezana građa cera počinje koristiti u industriji nameštaja. Za sada se osušena građa uglavnom izvozi, a od nje dizajnerski orjentisani proizvođači uspevaju proizvoditi skupi komadni nameštaj. Dizajneri zapravo koriste ono što je tradicionalno smatrano velikom manom ovog drveta – zbog visokih koeficijenata utezanja i varijacije u mehaničkim svojstvima česte su površinske i unutrašnje pukotine na ovom drvetu (slika 1). Ono što je nekada bilo škart, sada se koristi da se proizvedu jedinstveni komadi nameštaja što se – u moru istih stvari – naročito ceni. Pored ove specifičnosti, trenutni tržišni trend je takav da je ogromna potražnja za svim vrstama hrasta, pa se tu pronašlo mesta čak i za rezanu građu cera – naravno ne po istim cenama.

Pukotine na rezanoj građi cera

Slika 1. Pukotine na rezanoj građi cera

Sve ovo je dovelo do toga da se u Srbiji pojavila potreba za veštačkim sušenjem rezane građe cera koja znatno prevazilazi količine koje su sušene prethodnih decenija. Naravno, onda su se pojavili i određeni problemi. Najpre u razlikovanju ove vrste drveta od skupljih lužnjaka i kitnjaka. Pored šire beljike i boje srčike, jedna karakteristika rezane građe cera, kada se nalazi u sirovom stanju vlažnosti, je specifična i može biti dodatna mogućnost za razlikovanje ove vrste od drugih tipova hrastova. Radi se o vrlo jakom, oporom, često neprijatnom mirisu ovog drveta – ovo važi za sirovo stanje, sušenjem se ovaj miris gubi.
Sa aspekta sušenja rezane građe, ova vrsta je čak i problematičnija u odnosu na uobičajene lužnjak i kitnjak, jer je veoma sklona raspucavanju. I za cer je karakteristično prisustvo tila u lumenima ćelija srčike koje značajno usporava kretanje vode iz unutrašnjih slojeva drveta ka površini. Generalno visoke vrednosti gustine su uglavnom slične za beljiku i srčiku u istom stablu, ali je varijabilnost gustine između stabala, pa samim tim i između pojedinačnih dasaka vrlo velika. Ovo je jedan od razloga zbog čega je varijacija vlažnosti između pojedinačnih dasaka tokom sušenja velika. Ipak, dva najveća problema pri sušenju su:
1. visoki koeficijenti utezanja cera – ove vrednosti su mnogo bliže bukvi nego kitnjaku i lužnjaku;
2. merenje vlažnosti u sušari – utvrđeno je da su merenja daljinskim elektrovlagomerima u sušarama znatno nepouzdanija u odnosu na druge hrastove (i druge vrste drveta).
S obzirom da se na prvi problem ne može uticati, dalja analiza će se odnositi na drugi – merenje vlažnosti rezane građe cera. Većina proizvođača sušara ne pravi razliku između različitih vrsta hrastova kada je korekcija merenja vlažnosti u pitanju (ova razlika se ponekad pravi kod režima sušenja, gde se obično preporučuju različiti režimi sušenja samo za lužnjak i kitnjak; nema ostalih vrsta hrasta). Gotovo svi proizvođači sušara, a isto važi i za proizvođače elektrovlagomera, hrast svrstavaju u grupu broj 3 kada je u pitanju merenje vlažnosti (u toj grupi su obično i jasen, javor, bagrem, većina četinarskih vrsta...). Međutim, poređenje gravimetrijskog određivanja vlažnosti sa merenjima u sušari jasno je u slučaju građe cera pokazalo (pre)velike razlike. Isto je konstatovano i u razgovoru sa proizvođačima: dešava se da daljinski elektrovlagomeri u sušari pokazuju vrednosti od preko 20% kada je građa potpuno suva tj. ima vlažnost oko 8-9%. Dok su ovako velike razlike očekivane u sirovom stanju vlažnosti, retke su vrste gde vlagomeri toliko „promašuju” i u higroskopnom području. Zbog toga je razmatrana mogućnost da se cer izdvoji od ostalih hrastova, odnosno da se svrsta u neku drugu grupu za merenje vlažnosti.
Da bi se ova mogućnost ispitala, uzeti su uzorci iz rezane građe cera i u laboratorijskim uslovima im je merena vlažnost različitim elektrovlagomerima (i ubodnim i kontaktnim). Pri svakom merenju su menjane grupe za korekciju vlažnosti. Istovremeno je uzorcima merena masa kako bi se na kraju gravimetrijskim metodama odredile tačne vlažnosti. Merenja su vršena tokom dva meseca gotovo svakodnevno, pri čemu su se uzorci nalazili u uslovima klime: temperatura 20-23°C, relativna vlažnost 25-45%.
Gustina ispitivanih uzoraka je bila vrlo različita – nalazila se u opsegu 680-745 kg/m3 (prosek oko 700 kg/m3) iako su svi uzorci uzeti sa iste lokacije. Stvarna vlažnost uzoraka prvog dana merenja je bila u opsegu 17-26% – uzorci veće gustine su bili vlažniji. Na slici 2 su prikazane vlažnosti jednog uzorka određene gravimetrijski i merene ubodnim elektrovlagomerom pri čemu su očitavane vrednosti i za grupu 3 (koja je predviđena za hrast), ali i za grupu 1. Sa slike se vidi da su u području viših vlažnosti drveta (iznad 18%) vrednosti dobijene elektrovlagomerom više od realnih. Ovo važi za obe grupe korekcije s tim što su vrednosti za grupu 1 približnije stvarnim. Odstupanje za grupu 1 je iznosilo 2-6% dok je za grupu 3 odstupanje išlo i do 16% (prvog dana merenja)! Kako se drvo sušilo, odstupanja su se smanjivala, a sa slike se vidi da su ispod 18% vlažnosti tačnija očitavanja kada se zada grupa 3 u odnosu na grupu 1, kod koje su se generalno dobijale niže vrednosti od realnih. Ovo je naročito izraženo kada je drvo na samom kraju sušenja, odnosno ispod 10% vlažnosti. Vrednosti dobijene očitavanjem za grupu 3 su u nivou ili nešto više od realnih.

Vlažnost uzorka gravimetrijski i elektrovlagomerom (grupa 3 i 1)

Slika 2. Vlažnost uzorka gravimetrijski i elektrovlagomerom (grupa 3 i 1)

Vlažnost uzorka gravimetrijski i elektrovlagomerom (grupa 3 i 2)
Slika 3. Vlažnost uzorka gravimetrijski i elektrovlagomerom (grupa 3 i 2)

Na slici 3 su prikazane vlažnosti za grupu 2 (umesto grupe 1). Očekivano, za grupu 2 u području viših vlažnosti (iznad 18%) su dobijane vrednosti koje su bliže grupi 3 (dakle lošiji rezultati u odnosu na grupu 1), ali ispod te kritične vlažnosti su rezultati tačniji u odnosu na grupu 1. Ovo praktično znači da bi se najbolji rezultati merenjem elektrovlagomerom na ovim uzorcima cera dobijali kada bi se za područje visokih vlažnosti koristila grupa 1, a potom, ispod 18-20% vlažnosti, grupa 2 ili 3 (zapravo su realne vrednosti između krive za grupu 3 i krive za grupu 2). Što se tiče merenja kontaktnim vlagomerom, u području vlažnosti ispod 20% dobijane su vrednosti koje su 2-3% niže od realnih i to kada se kao vrednost gustine zada 700 kg/m3 što je odgovaralo prosečnoj vrednosti uzoraka.
Pri analizi navedenih podataka treba uzeti u obzir da se ovi zaključci ne mogu direktno primeniti na vrednosti koje se mere u sušari. Razlog je što je pri merenju vrlo bitna i korekcija temperature. U ovom slučaju su sva merenja vršena pri niskim temperaturama (oko 20°C), dok su merenja u sušarama pri značajno višim vrednostima. Ipak, može se očekivati da trend koji postoji ovde važi i za sušare. Drugim rečima, može se uvek očekivati netačno merenje vlažnosti rezane građe cera u sušarama (bez obzira na proizvođača), i u sirovom stanju i u higroskopnom području vlažnosti. Moguće je (za tvrdnju bi se morao ispitati znatno veći broj uzoraka sa različitih lokacija) da se netačnost može smanjiti time što bi se npr. do 20-25% vlažnosti koristila grupa 1 za korekciju vrste, a potom grupa 2 ili 3. S obzirom na ipak relativno mali značaj ove vrste drveta, nije realno očekivati da će bilo koji proizvođač prilagođavati postojeće ili za cer praviti novu krivu zavisnosti otpor-vlažnost. Ono što proizvođačima ostaje je da se češće gravimetrijski proverava vlažnost kada se suše sortimenti ove vrste.

Tekst je objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 54, maj 2017.