Minimalistička drvena koliba

Masimo Njoki i Paolo Danezi je duet italijanskih arhitekata koji su se odvažili da projektuju kuću od drveta namenjenu planinskom ambijentu poštujući svaki aspekt minimalizma. Najpre, objekat zauzima svega 24 m² površine, ali sadrži sve što je potrebno i dovoljno za život zajednice od dvoje ljudi. Potom, sagrađen je isključivo od drveta, bez ikakve dekorativne obrade i suvišnih detalja. Gradnja je pojednostavljena do te mere da se sklapa od prefabrikata (koristeći helikopterski sistem dostave), iz svega nekoliko poteza. Ipak, i pored neprikosnovenog minimalizma, objekat je originalan i nadahnut, topao i prijatan, i prosto poziva na život u njemu.
Ova sićušna kabina namenjena je ljudima koji žele da pobegnu u zabačena mesta, pre svega planinskog tipa, i da krenu putem alternativnog života. Otud i njegovog naziva „Planinsko pribežište”. 

Sam dizajn nastao je kao nova vrsta savremene montažne kolibe, i uključuje: čajnu kuhinju, dnevni boravak, kupatilo i malu palubu za uživanje u prirodi. Zagreva se pomoću malog, modernog kamina. Arhitektonski tim je ovim projektom želeo da u savremenom vokabularu interpretira stara tradicionalna planinska utočišta, donoseći arhitektonski karakter i prostorni kvalitet. Međutim, iako je kao polazišni model korišćena tradicionalna alpska koliba, on je toliko stilizovan da je konačan rezultat objekat oslobođen bilo kakve teritorijalne ili vremenske pripadnosti, dakle ima univerzalno značenje. 
Unutar objekta centralno je postavljen viseći kamin. On asocira na tradicionalno kućno ognjište i boji čitavu atmosferu neophodnim prizvukom kućevnosti i komfora. Koliba je koncipirana tako da podstiče vezu između stanara i ambijenta, te se prozori prostiru od poda do plafona. Prednje zastakljenje, izvedeno kao jednostruka staklena ploča, dovoljno je veliko da se čitav enterijer okupa prirodnom svetlošću, a stanarima pruži prostran pogled na prirodni pejzaž i utisak kao da su realno u njemu. „Planinsko pribežište” je dizajnirano da podstakne život van strujne mreže, što dodatno olakšava izgradnju i komunikaciju sa prirodom. 
Krovovi su nagnuti na 50 stepeni, a planirano je da postoji sistem na solarni pogon sa baterijama postavljenim ispod poda objekta. U cilju samoodrživosti, ispod poda postavljen je i rezervoar za sakupljanje kišnice, koji zajedno sa fotonaponskim pločama obezbeđuje električnu energiju i toplu vodu. 
Dva modula (svaki od 12 m²), zašiljenog kubusnog volumena postavljena su unakrsno, dakle kao u ogledalu, i čvrsto povezana. Kuća se može proširiti novim modulom, koji povećava veličinu do 36 kvadratnih metara. Svaki modul je dizajniran kao nezavisna struktura, omogućavajući slobodu konfiguracije i proširenja. 

Unutrašnjost kabine je adaptibilnog karaktera jer poseduje mogućnost upravljanja prostorom prema individualnim potrebama. Enterijer je izrađen od šperploče, dok je spoljašnjost kolibe od prirodnog drveta tretiranog crnim borovim katranom u cilju hidroizolacije. To objektu daje tamniji izgled i čini ga neprimetnim izdaleka, izazivajući i reminiscencije na tradicionalne skandinavske objekte. Unutrašnjost je, pak, svetla i topla, svedenog ali optimističkog tona. 
Čitav prostor je zapravo istraživanje u iznalaženju ravnoteže između održivosti i dizajna, pri čemu on ne želi niti da postane predmet dizajna, niti tehnološki sistem.

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 69, januar 2021.