blum
Mailing lista
Pošaljite nam svoju E-Mail adresu i dobijaćete redovna obaveštenja u vidu newsletter-a.
Sigurnosno pitanje, molimo saberite dva broja:


K6S         JMR      
O      T    F 8   7OD
1I6   4GB   G9T      
9 4    H    T A   2X4
8R2         3RL      
Pretraga  
Članci i autorski tekstovi

Šta nas čeka u Evropi

Piše: Marijan Kavran, mag.oec., MBA

Drage volje sam prihvatio ponudu urednika časopisa DRVOtehnika, Blagojevića da kroz moja razmišljanja i komentare stanja u prestonici EU iznesem neke opšte stavove o tome kako uopšte funkcioniše EU, šta nudi svojim građanima i preduzećima, kao i šta oni mogu očekivati od države sa preko 502 miliona stanovnika i površinom većom od 4.300 km2. Već sama ta činjenica potvrđuje da se radi o jednoj od najznačajnijih svetskih država, uzevši u obzir te geografske ili druge fizičke pokazatelje, iako je u mnogim aspektima Evropa zapravo kolevka svetske civilizacije i zaslužna je za razvoj modernog društva. Istovremeno, mnogi njeni građani još uvek je doživljavaju kao neku „pandan državu“ jer su nacionalnim vladama prepuštene mnoge važne odluke, no to se poslednih godina menja i EU sve više kreira i steže mrežu svojih nadležnosti i mnogobrojnih uticaja u svim sferema života. Iskustva sa Grčkom zauvek su izbrisala neograničeno poverenje administracije EU u članice, jer su iste mogle bez većih provera autonomno prijavljivati sve svoje ključne pokazatelje i time kreirati svoju poziciju unutar Unije, pa uveličavati razvojni potencijal baziran uglavnom na korišćenju EU fondova. Normalno je da su južnjaci u EU više profitirali, jer su skloniji tome da lepo pričaju, da se dobro prezentuju i da znaju uspostaviti svoje lobije na svim nivoima.
Iskustvo na licu mesta
Budući da sam od januara ove godine stacioniran u Briselu, istina na pola svoga radnog vremena, dobio sam znatno kompletniju sliku o tome kako funkcionše EU, šta se događa u nepreglednim hodnicima briselske administracije koja me često podseća na našu staru državu koja je takođe bila preteča nekih EU obeležja. Sećam se kada sam 1990. godine tražio dozvolu za spoljnotrgovindku delatnost za novoosnovanu firmu, pa sam iz Rijeke potegao put Beograda i tada imao prvi kontakt sa birokratijom u ondašnjim velikim zgradama Novog Beograda. Sistem je bio spor, ali je bio relativno simpatičan i funkcionisao je. Slično je bilo zadnjih godina kada sam poslom vrlo često dolazio u glavni belgijski grad koji se veštim pregovorima uspeo nametnuti kao prestonica Evrope postavivši neke druge veće i stvarne evropske prestonice u drugi plan. Velike i nove zgrade, marljivi i opušteni činovnici iz svih zemalja članica i komplikovane procedure koje obeležavaju svaku aktivnost. Sve je u znaku pravila i strogih ograničenja, procedura i dugih rokova kojima se zapravo čuva taj poprilično heterogen sistem. Mnoge stvari se, najčešće nepotrebno, prevode na 24 jezika i prolaze složene komunikacijske puteve usklađivanja i odobravanja sa administracijama zemalja članica. Ali sve, ipak, uspešno funkcioniše!
Kako uspeti u šumi EU administracije?
Kako se izboriti za ravnopravnu poziciju sa onima koji su stvorili taj sistem ili su ga do sada bogato koristili? To je pitanje neizbežno za sve one dobronamernike koji žele barem malo umočiti prst u veliku bačvu evropskih fondova, a pretpostavlja se da je u Briselu više od 30.000 ljudi koji se bave različitim oblicima, što otvorenog ili prikrivenog, lobiranja. Velike kompanije redom imaju svoje lobističke kancelarije, a nacionalne institucije, udruženja, poslodavci, sindikati, političke stranke, fakulteti, zapravo svi viđeniji i značajniji faktori u zemljama članicama teže različitim oblicima umrežavanja i što većeg uključivanja u briselsku scenu. Tu je i čvrsta mreža vanevropskih zemalja čije firme i institucije stalno prate šta se događa u evropskoj četvrti, na potezu od EU Parlamenta - Place Luxemburg do Berlaymont palate u kojoj je donedavno sedeo Baroso sa svojim ministrima. Ljudi iz naših krajeva se tamo nalaze tek u tragovima, iako je ulazak Hrvatske povukao i nešto više hrvatske administracije. Imam utisak da Italijana i Španaca ima najviše, rade u gotovo svim telima, a Nemci se grupišu na važnim i strateškim rukovodećim pozicijama. Francuza takođe ima puno, no njima se zbog snažne nacionalne scene i dvojezičnosti redovno nude mnoga rukovodeća mesta. Engleza ima puno manje, iako to verovatno nije posledica njihovog skepticizma. Od novih zemalja članica Poljska je apsolutni vladar istoka Evrope i ima snagu da se nametne na mnogim nivoima te redovno i bez pardona gura svoje relativno sposobne ljude.
Jugoistok Evrope je slabije zastupljen!
Ponekad se ugodno iznenadim kada na sastancima ili na kakvom okupljanju ili prijemu sretnem ljude iz jugoistočne Evrope. Uvek su vedri, otvoreni i druželjubivi. U odnosu na rezervisane i proračunate Skandinavce delujemo pomalo naivno. Iluzorno je očekivati da Balkanci nekome trebaju. Sve je u Briselu dobro posloženo i odvija se sa nama ili bez nas. Stoga bilo kakvu aktivnost prema EU treba otpočeti sa tom premisom i krenuti sa idejom da moramo biti dobri, puno bolji od drugih kako bismo ušli u ustaljene EU kolotečine i dohvatili predviđene benefite u mnogobrojnim programima koji su otvoreni za sve. Naravno, da će i tu trebati dosta lobiranja i međusobnog potpomaganja koje je sada moguće primetiti na mnogim nivoima. Istina, sve je to fino, prefinjeno i rekli bismo regularno, ali u pozadini svega ljudi iz istih zemalja ili regija pušu u isti rog, kako bi njihove firme, gradovi, regije ili države ulovile što veći deo evropskog razvojnog i finansijskog kolača. To je prva briselska lekcija!