toptech
Mailing lista
Pošaljite nam svoju E-Mail adresu i dobijaćete redovna obaveštenja u vidu newsletter-a.
Sigurnosno pitanje, molimo saberite dva broja:


 X          MC1      
RU     I      T   O1B
 X    MQS   CGS      
 W     T    L     86B
KAD         FCG      
Pretraga  
Članci i autorski tekstovi

Kuća od drveta za odmor

Piše: mr Mare Janakova Grujić, istoričar umetnosti

Zlatibor je planina poznata po svojoj živopisnosti i lekovitoj klimi, ali i kao ambijent neotkrivenih prirodnih lepota. Njegove boje su žive, a pejzaži priče snažnog vizuelnog efekta. Predeo Zlatibora veoma je zanimljiv i zbog negovanja tradicije, i kao takav oduvek je privlačio srpske umetnike.

Stevan i Tatjana Mićić, poznati bračni par arhitekata iz Beograda, odabrali su Zlatibor kao mesto na kome će podići porodičnu kuću za odmor. Rešenje za formu i materijalizaciju objekta, a dobrim delom i za funkcionalnu šemu, potražili su u samom ambijentu, evocirajući tradiciju. Njihova porodična kuća zapravo je osmišljena kao jedna u grupaciji privatnih planinskih vila namenjenih različitim vlasnicima, i jedina je do danas realizovana. Objekat je podizan strpljivo i sa punim uživanjem autora, u periodu od 1998. do 2003. godine. Autorske ideje realizovala je grupa lokalnih majstora, među kojima je glavni bio umešni tesar Gvozden.

Porodična kuću za odmor, rad Stevana i Tatjane Mićić, arhitekata iz Beograda

Kuća je izgrađena u najvećem delu od živopisnog zlatiborskog bora. Njegova tekstura, kolorit i izraz topline učinili su da se objekat sjedini sa svojim ambijentom. Jedino je sokl sagrađen od kamena, i on je takođe lokalnog porekla - iz Bistrice. Krov je od šindre (drvenih daščica – crepova), takođe uobičajenog materijala i postupka narodne gradnje na ovom lokalitetu. Čak je i dimnjak od drveta.

Izbor jednog od zlatiborskih proplanaka za grupaciju planinskih kuća nije mogao biti slučajan, budući da se na ovoj planini nalazi najrazvijeniji tip razbijenog sela u Srbiji. U njima su kuće – brvnare (ili osaćanke) koje su pravljene ručnim alatom od lokalnog drveta, i postavljene su na nisku podlogu od kamena. Duet Mićić je pošao za ovim arhitektonskim uzorima, ali je, prateći zov slobode u umetničkom izražavanju, u nekim aspektima i odstupio od njih. To se pre svega ogleda u postojanju velikog broja prozora na kući, a samim tim i veće količine dnevne svetlosti u enterijeru. Novina je i prostorna koncepcija terase, čija osnova izlazi iz kubične osnove kuće, znatno je većih dimenzija i smeštena je pod vedrim nebom. Veći je svakako i opšti gabarit kuće, a samim tim i njene unutrašnje prostorne jedinice. U funkcionalnom pogledu zadržani su jednostavnost i mali broj prostorija prisutnih na brvnari, kao i nezatavanjenost dnevne sobe. Zapravo, autori su uveli interesantno rešenje galerije nad kuhinjom i dnevnom sobom, pri čemu je zadržana autentičnost brvnare ali je prostor osavremenjen i obogaćen. U središtu dnevne sobe smešten je kamin kao porodično ognjište i centar vitalnosti porodičnog života. Iz dnevne sobe sa kuhinjom (koja se u brvnari naziva kućom) ulazi se u sobu, što je identično tradicionalnim primerima.

Drvena porodična kuća za odmor, na Zlatiboru

Porodična drvena kuća, detalj

Raspored masa na objektu je dinamičniji no na klasičnim brvnarama. Kroz svoju spoljašnju formu kuća kao da nam kazuje da je namenjena za modernog čoveka današnjice koji aktivno živi. Podrumske prostorije oformljene kamenim soklom nadvišene su znatno laganijim, transparentnijim i toplijim drvenim masama, počev od prostrane terase do strmog krova (kule) sa drvenim krstom. Prisustvo krsta na profanom objektu možda iznenađuje, ali i on izražava odjek autorske slobode i duboko ličnog poimanja porodičnog života kao sakralnog čina. Fasadna platna nisu ravna kao kod tradicionalne brvnare, već tvore interesantnu kompoziciju kroz ritam horizontala i vertikala. Eksterijer kuće u celini odiše skladom proporcija, rustičnošću, toplinom i neprikosnovenim dosluhom sa okolinom i pejzažem.

Autorski senzibilitet za vrednost tradicionalnog i lokalnog - u ovom slučaju brvnare kao najsavršenijeg oblika kuće srpskog stanovništva planinskih krajeva dinarske regije, koju su gradili samouki neimari prema sopstvenom i vrlo istančanom osećanju za sklad i lepotu - snažno je utkan u ovo delo. Kuća kao jasna reminiscencija narodnog graditeljstva u isto vreme poseduje pojavu čvrsto vezanu za sadašnjost i savremenost. Upravo u tome prepoznaje se autorski osećaj za ravnotežu tradicionalnog i današnjeg, osećaj za čitanje i odgonetanje autohtonog očima savremenosti.